Znam, nekad ti nije do zahvalnosti. Tačnije, neki trenuci u životu su tako teški da ne možeš jasno da sagledaš šta je ono na čemu si zahvalna, ne želiš o tome ni da razmišljaš, ne želiš ni da pokušavaš da se prebaciš na taj mod, već samo želiš da budeš ostavljena na miru da kvalitetno otpatiš. U situacijama izrazite anksioznosti, depresivnosti ili stresa, dnevnik zahvalnosti zaista jeste poslednja stvar koja ti pada na pamet kao moguće rešenje. I to je sasvim u redu. U pravu si. Dnevnik zahvalnosti i generalno praktikovanje zahvalnosti nije za svakoga niti je za baš svako stanje svesti. Naravno da ne treba praviti sebi dodatni stres pokušavanjem da uočiš te sitnice koje ti popravljaju dan – nekada ih prosto ne vidiš. I ne, to te ne čini nezahvalnom i lošom osobom koja ne ume da ceni ono što ima.
Iz nekog svog dosadašnjeg iskustva u istraživanju i praktikovanju svega što se tiče mentalnog zdravlja, jedino što mogu da ti preporučim jeste da pratiš svoj osećaj. Znam da je kliše, ali isto tako znam da svako oseti kada je spreman i kada je pravi trenutak da nešto uradi. Pre toga sve to jednostavno nema smisla, niti pomaže. I sama sam dugo odbijala da vodim dnevnik zahvalnosti jer jednostavno nisam verovala u to koliko god me drugarica nagovarala da pokušam (pa šta bude). Da, pokušala sam, pisala sam par dana navodeći uvek iste stvari, ne osećajući istinsku sreću što imam to što imam. I onda sam prestala.
Međutim, kada sam se presabrala i kada sam se posle nekog vremena ponovo osetila dobro sa samom sobom, kada sam anksioznost ostavila iza sebe (koliko god je to moguće), osetila sam se voljno i spremno da nikad više ne dozvolim da me stres i panika tako poklope. Možda ti ovo zvuči kao tralala priča, ali ako si ikada bila u sličnoj situaciji, znam da razumeš o čemu govorim. Dakle, bila sam spremna i da počnem da vežbam da bih se osećala dobro, iako sam generalno lenja kada je fizička aktivnost u pitanju, i da idem na jogu koju nisam mogla da smislim, da radim razne stvari o kojima koučevi pričaju da su dobre za (mentalno) zdravlje – i ništa od toga nije bilo neiskreno forsiranje. Sada sam stvarno osećala sve što sam radila i prijalo mi je. Tako sam počela da vodim i dnevnik zahvalnosti. Iskreno, ne svakodnevno, ali da češće nego inače. Polako, ne žurim ja nigde u usvajanju novih navika.
Poenta je da dnevnik zahvalnosti pomaže, ali samo kada mu ti dozvoliš da pomogne. Ne ide to na silu. Tačno je da u ovom ludom svetu pomaže da skreneš misli sa onoga što te muči, pomaže da se oraspoložiš, da budeš srećnija, a dalje, i da umanjiš stres, depresivnost, da spavaš bolje. To kažu psiholozi.
Dnevnik zahvalnosti možeš voditi na različite načine, kako tebi prija – pisanjem u svesci, zapisivanjem u aplikaciji (na primer, Grateful), objavama na društvenim mrežama (tviteru, instagramu, ako si “zavisnik” od njih), a možeš i jednostavno samo da razmišljaš o tome na čemu si zahvalna. Dve do tri stvari su sasvim dovoljne, makar za početak. Psiholozi preporučuju da zahvalnost praktikuješ ujutru, čim se probudiš, kako bi dan počela na lep, pozitivan i umirujuć način. Ali i ovde važi pravilo – prati svoj osećaj. Možda će ti više prijati da se zahvališ na kraju dana, kako bi sumirala sve što se desilo.
Na čemu možeš da budeš zahvalna? Pa, to sama najbolje znaš. To mogu da budu stvari koje se nekako podrazumevaju (razlog više da se istinski zahvališ na tome) – što si živa i zdrava i što su tvoji najdraži živi i zdravi, a mogu da budu i sitnice (jer i one ulepšavaju dan) – način na koji te je sunce probudilo ovog jutra, kućni ljubimac koji je bez poziva došao da se mazi sa tobom, to kako ti je jutarnja kafa bila tako ukusna… Ovde ne postoji pogrešan način – sve što te čini srećnom, legitimno je. I nemoj da se opterećuješ time ako ne budeš odmah mogla da smisliš stvari na kojima si zahvalna. Znaš ih ti i osećaš, a zapisaćeš ih već nekad. Bitno je da su tu, oko tebe i u tebi.
Fotografije: unsplash.com
Ivana
