Možeš da budeš pozitivna a da ne budeš iritantno optimistična

Pozitivnost je u toj priči neophodna. Naučiš je, ne zato što je to preporučljiva duhovna disciplina od koje ćeš da se prosvetliš i postaneš svetica, nego zato što otkriješ šta je ono što je najsnažnije u tebi, što ti je pomoglo da preživiš sranja, da pronađeš unutrašnju snagu da se izboriš za svoj integritet i svoju svest. A izvor te snage je realni pozitivizam, a ne nadrealni optimizam. Shvatiš da ne treba da podležeš strahu, jer ako dozvoliš sebi da te strah pobedi, ako se u sebi zaglaviš na mestu straha, onda je strah ono što se hrani tvojom snagom i materijalizuje se u tvojoj realnosti. Isto tako, otrkriješ snagu velike, bezuslovne želje. Kad nešto snažno želiš, to se ostvaruje. Baš kao što se i najjači strahovi ostvaruju. Tako naučiš pozitivnost. Odnosno, naučiš da treba da prevaziđeš strah i da se opredeliš za pozitivnost, da se snagom želje i namere usredsrediš na dobre stvari, jer onda one dolaze i oplemenjuju tvoj život. Naravno, naučiš i to da ne možeš uvek da pobediš strah snagom volje i pozitivnosti i da je najvažnije da tačno znaš čega se bojiš, da se suočiš sa stvarima koje te plaše, kao i sa svim svojim osećanjima. Da ih uvažiš i prihvatiš – jer to je suštinski pozitivan pristup. I u njemu nema nikakve agresivnosti, to je potpuni pacifizam. Sa ove pozicije možeš da prihvatiš da ljudi žive u različitim realnostima, prema različitim vrednostima i da nikoga ne treba da vrbuješ da postane pozitivan i popravi sebi život. Svako je kreator svoje realnosti i ti nemaš prava, a i ne možeš da utičeš na druge da svoju realnost kreiraju mudrije i – pozitivnije.