Radosti rizika su u tome da kad naučiš da se osećaš opušteno i kad ne znaš šta ćeš ako ti ne uspe ono što si zamislila, shvatiš da ćeš se sigurno nekako snaći, okolnosti će se same skockati tako da sve bude u redu. Možda ne u onom redu koji si htela i priželjkivala, ali svakako će se stvari nekako rešiti. Spremnost na rizik je suština hrabrosti – ne razmišljaš o tome “šta ako”, ne baviš se kalkulacijama, nemaš rezervne opcije, samo skočiš i nadaš se da je voda dovoljno duboka, da se ne razbiješ o dno.
One koji žive na ovaj način nazivamo avanturistima i nemamo baš najbolje mišljenje o njima, zato što to mišljenje formira naš strah. Kad bismo mi morali tako da živimo – da ne znamo gde ćemo sutra spavati, šta ćemo jesti i šta ćemo raditi, kad bi nas neko izbacio iz naše rutine, iz naše kuće, kad bismo morali da napustimo utabane staze kojima svakodnevno hodimo, bili bismo očajni, izgubljeni, napušteni, preplašeni i beznadežni. Ali razlika je u tome što oni ne moraju, nego žele da tako žive. Nalaze sav komfor koji im je potreban u ležernosti i nonšalanciji sa kojom se odnose prema komforu. Oni možda žive na ivici života i liče nam na skitnice, nomade koji nemaju dom, korene, obaveze, ali njih to i ne zanima, oni su odmetnici od konvencionalnog načina života koji se smatra normalnim.
