Hot topics

Da li si znala: Simptomi nedostatka magnezijuma i zašto ne bi trebalo da ih ignorišeš

Moja rođendanska želja ili kako sam uspela da dobijem više vremena za sebe i svoju porodicu

TREND ALERT: #musthave patike za novu sezonu

Zabavne stvari koje moraš da uradiš ove jeseni!

Rick Owens – Iggy Pop modnog dizajna

Nema potrebe da čekaš Novu godinu: 4 razloga zbog kojih je bolje doneti jesenje odluke

SS20 Favourite: Punđa koja je obeležila #streetstyle izdanja tokom nedelja mode

Modna retrospektiva: Priče koje se kriju iza svake Dior Couture kolekcije Johna Galliana

Novi minimal: Umeće dekorisanja enterijera po ugledu na poznate influensere

10 najboljih poslovnih saveta za milenijalce

1/2

Civilizacija je maskenbal. Ako ne nosiš masku, totalni si frik. Ali ako nosiš masku totalnog frika, totalno si kul. Maska je prirodno, optimalno i nužno ljudsko sredstvo odbrane i prilagođavanja, kao mimikrija kod drugih oblika živog sveta. Odbrana od ugroženosti. Prilično poražavajuće saznanje. Jer znači da se osećamo ugroženo. Svi. Jer svi nosimo maske. A to nije najgore. Najgore je što mnogi više ne mogu da skinu masku, jer im je srasla sa licem. Identifikovali su se sa njom. Ili je najgore što i ne pokušavaju, jer uopšte nisu svesni maske. I dok im ljuti bes prži utrobu, ostaju sprečeni da shvate o čemu se radi, jer ne mogu da se otarase maske ispravne osobe, koja uvek postupa korektno (i stalno proziva sve oko sebe za nekorektnost). Ili je najgore kad masku svesno zloupotrebljavamo, da bismo lakše manipulisali drugima? Ili je gore ako to radimo nesvesno? Ili je najgore što nas maske svojom banalnošću totalno razotkrivaju? Izgleda da ima mnogo najgorih stvari, kada su maske u pitanju. Plaši me to. Brine me. Užasava me.

Šta sam, ako više ne znam kada nosim masku, a kada je skidam, ako ne mogu da upravljam tim mehanizmom? Ako maska više neće da se skine, jer je ostvarila simbiotsku organsku vezu sa mojim licem, i kroz njega prodrla unutra, u moju dušu? Čudovište sam. Nakaza. Frik.

A šta sam, ako mi maska klizi i spada, baš onda kad mi je potrebna da se zaštitim, ili da zaštitim druge od sebe? Isto frik? Ili samo na putu ka Alchajmeru?

Uplašila sam se za svoju dušu. Nije to prvi put. Znam taj osećaj. Uvek me tera da fundamentalno preispitujem sebe, svoj život, svoje odluke – i to me dodatno plaši.

Ja nosim masku pomiritelja. Vaga sam, blisko mi je. Nastojim da razumem svačije motive, razloge, situaciju. Rasuđujem, ali ne presuđujem, samo me zanima šta je istina – ispod maski koje drugi nose. Ljudi se često ponašaju kao budale. Zadrte, tvrdoglave budale, bez razumevanja i tolerancije, bez imalo velikodušnosti. Ponekad nose budalaste maske, a ponekad su budale pod maskama. Najgore je kad su budale, sa maskom budale. Tanki sloj masne farbe preko rošavog ega. Zureći tako u razne izmašćene reljefe, proničući ispod maski, za šta često nije potrebno ni pameti ni napora, dešava mi se da se zaboravim. Naljutim se i maska mi sklizne. Izgovaram oštre i neprijatne rečenice, naizgled ničim izazvana i izazivam reakcije tipa “šta joj je odjednom”. Ma nije odjednom. Godine prećutkivanja neprijatnih istina, tamponiranja svih mogućih vrsta ratnih zona, pregovaranja, kompromisa. To mi je. Smučilo mi se. Večito krpim rupe koje tako lako nastaju u rasenjenom tkanju tuđeg ega, popunjavam naprsline koje se pojavljuju u tim hrapavim zidovima pod glatkim maskama, jer neko mora to da radi, da bi se točkovi života kotrljali bez otpadanja i pucanja guma. Činim da stvari klize, tamo gde bi prosto skliznule, tako da sam se i sama zamazala svakojakim mastima. Toliko masnim, da moja sopstvena maska ume da spadne bez moje kontrole. I tada me uopšte ne zanima kako to moje lice bez maske izgleda drugima. Umorila sam se od nošenja maske, kao da je gvozdena.

Editors choice