Kad dođeš dotle da sebi postaviš ovo pitanje, verovatno si već dovoljno daleko od svakog šablona takozvanog zabavljanja, kao što si i verovatno već dovoljno dugo sama. Imam da ti ponudim neke odgovore, ali mislim da ti se neće dopasti.
Možda ne možeš više da budeš ničija devojka. Prosto više ne možeš da radiš ono isto što si radila do sada, u onim bivšim vezama, od kojih se još uvek oporavljaš. Jasno ti je da nema povratka unazad, da ne možeš da popraviš ono što je iza tebe, da moraš da ideš napred, ali da napred ne možeš na isti način, jer to onda nije napredovanje, nego stagniranje.
Osećaš da zabavljanje više nije za tebe. Da više ne možeš da sa nekim prolaziš kroz sva ona početna ushićenja i neizbežne gluposti i povređivanja, da više nisi u stanju da tolerišeš nedoraslost, neodlučnost, neinventivnost, sujetu, posesivnost, tripovanja – ni kod sebe, ni kod partnera. Ne možeš da zamisliš da se sa nekim raspravljaš oko stvari na koje imaš puno pravo – a bilo je toga i to u takvim količinama, da ti se smučilo za dva života. Hoćeš da otputuješ na nekoliko dana i onda moraš da objašnjavaš svoje motive i da ubeđuješ dečka da ne treba da bude ljubomoran i nesiguran, nego da treba da mu bude drago što će tebi biti dobro.
