Zapravo, treba da se raspravaljaš oko koncepta da tvoje “dobro” u nekim situacijama nema ništa sa njim, ne zavisi od njega i nesmetano se odvija bez ikakve potrebe za njegovom supervizijom. A onda, kad se izboriš za svoje pravo da ti bude dobro bez njega, počinješ da strepiš da ćeš biti kažnjena. Da će uslediti tipična odmazda u stilu “dobro, ako je njoj dobro bez mene, nema razloga da i meni ne bude dobro bez nje” a da to u muškoj primalnoj pameti jedino znači da treba da zaskoči neku drugu ženku, da bi izlečio rane na sujeti, postigao satisfakciju i osvetio se za nešto što mu nisi učinila. A kad se sama nađeš u tom istom položaju – on nekuda ide da mu bude dobro bez tebe, nalaziš da su tvoje sumnje opravdanije nego njegove i ludiš što se osećaš tako slabo, glupo i bespomoćno.
Pa kako da poželiš opet da budeš nečija devojka, ako se ta uloga igra prema tom scenariju? Ne možeš više da tolerišeš ničiju glupost, a svoju ponajmanje. A biti nečija devojka, jeste položaj u kome si izložena svim onim glupostima od najgluplje sorte.
Bivajući sama sa sobom, naučila si da neguješ sebe, da postaviš granice, da razjasniš i pojednostaviš stvari. Tako je to kad si svoja. Ali kako da budeš svoja i nečija? Nečija devojka?
