Pre svega, za prijateljstvo u takvom nategnutom odnosu nema mesta. Prijatelji su opušteni, imaju otvoren, radostan i prisan odnos i ne očekuju da se nešto promeni – ne upravljaju gladan pogled u lice prijatelja, sa nemim pitanjem “da li si počeo malo da me voliš?” ne trepere na ivici nerava kad prijatelj nema vremena za druženje i ne dobiju udarac u stomak kad odjednom, neočekivano sretnu prijatelja – sa nekim drugim prijateljicama. Uostalom, on vam nije stvarno ponudio prijateljstvo. Samo je hteo da bude ljubazan, da vas zamoli da ga ne mrzite, da se opravda što ne uzvraća osećanja i da vam ponudi barem nešto u zamenu za ono što nema da vam da. On ne očekuje da vi njegovu ponudu shvatite ozbiljno, da je prihvatite i počnete da je praktikujete.
Ali, kad ne možemo da dobijemo ono što hoćemo, skloni smo da se hvatamo za slamku i da, na njegovo iznenađenje i nelagodnost, prihvatimo ponudu za prijateljstvo. I da počnemo da se ponašamo kao da smo stvarno u prijateljskim odnosima. Da ga pozivamo na piće, onako usput. Zovemo na događaje za koje pretpostavljamo da će ga zanimati. Prepričavamo kako je bilo na tim događajima, pošto, eto, nije mogao sa nama (a znamo da nije hteo). Preuzimamo perjanicu prijateljstva i hrabro njome vitlamo u okviru prijateljskih prava i ingerencija – u toj priči, mi smo sadiste i siledžije same prema sebi. On se nikada ne javlja prvi i ne predlaže ništa, ali ponekad, kad ne može da se izvuče, on glumi prijateljstvo isto tako “dobro”, kao i mi. Koristeći njegov predlog za prijateljstvo, namerno ga shvatajući pogrešno, jer mislimo da tako kupujemo priliku da se pravac odnosa ipak promeni, mi silujemo varijantu koju smo sami izmislili i koja ne postoji. Kad to shvatimo, došao je trenutak da napustimo neugodnu poziciju u kojoj smo zadržavali dah, šunjajući se oko iluzije odnosa u strahu da ne izgubimo i to malo što, kao, imamo.
