Odgledala sam film ʺOsmeh Mona Lizeʺ sa Džulijom Roberts (Julia Roberts) i ne mogu da ne spomenem da me je bacio u razmišljanja o tome kako se situacija u društvu generalno nije mnogo promenila. Ne mogu da sračunam da li je više Mona Liza na ovom svetu čudnom ili učiteljica Katarine. Ko je gledao film zna o čemu pričam, ko nije- eto vam zadatka.
Svi mi živimo po nekakvim pravilima, valjda nam je to u prirodi, najveća bi sreća bila kada bismo živeli po sopstvenim, ali u praksi nije uvek tako, nažalost često nije tako. Mi idemo na fakultete jer tako treba, oni koji ne idu su propalice i niža rasa, državni su na visokoj ceni, pa i oni koji idu na privatne su ništarije, ustvari do pre godinu dana bili, sada su gospoda koja imaju puno kontakata i para. I ovi i oni su jednako pametni jer kad se uz par hiljada evra prizna diploma privatnog na državnom ko vas pita kod koga ste koji ispit polagalii koliko ste učili, na papiru ste jednaki. S druge strane i na državnom ako hoćeš da položiš neki težak ispit bez muke odreši kesu ili raširi noge, ali o tome se ne priča naravno. Ju sramota. Sve sami moralisti po tim visokoobrazovanim institucijama.
Svi mi imamo momke, i oni nas, i težimo udaji-jer tako treba, a usedelice su frigidne, ili žene sa nekim poremećajem, jer kako da baš za nju ne postoji ni jedan odgovarajući. Sve ćemo mi ostajati u vezama zato što je on dobar i fin, i vole ga naši, biće dobar muž, biće to dobar brak, nema veze što u nama ne budi ništa više od nekog sažaljenja.
Svi mi izlazimo na fensi mesta koja su u trendu jer kad okačimo fotku i ʺcheck in-ujemʺ setamo, svi će videti koliko smo cool i koja smo gradska faca. Svi mi odgovaramo ʺdobroʺ na pitanje ʺkako siʺ i onda kada nismo dobro, zato što je to učtivo i ne želimo da druge zamaramo našim problemima. Sramota nas je tražiti od drugarice našu stvar koja je kod nas mesecima, zato što će se možda naljutiti. Što biste joj tražile svoju majicu ako je svakako nećete nositi?! Svašta. Sve mi polažemo ispite i gledamo roditelje i užu/širu rodbinu kako se vesele zato što to njih čini srećnim. Isto tako nećemo napustiti posao kojim nismo zadovoljne zato što ćemo potresti opet roditelje i gorepomenutu rodbinu.
Kalupi, kalupi, kutije i konzerve, začaran krug, nema izlaza, ili ti se samo čini?!
