Stari radio iz ove priče i dalje svira, mamini đevreci posle dugo godina opet krase naš sto, vratili me na ovu priču, podsetili me na srećna vremena kao i sklopljene dlanovi.
Mnogi pišu o tome šta nam fali, kako se stvari menjaju na gore, a ja pogledam opet gorepomenuti radio, đevreke i budem srećna. Ne moraju stvari da se menjaju na gore, ne moraju da se pamte samo loši trenuci. Najlakše je kukati i kuditi sve, od lošeg dana, nadrndanog šefa, male plate do čitave države i sistema, ali suština je biti srećan i zahvalan i zbog nekih prošlih dana kao i onih sadašnjih/budućih koji su podjednako lepi jer podsećaju na lepšu prošlost, na lepo detinjstvo, uživajte u njima.
Opiši ih, podeli, oseti.
Svi mi biramo da li ćemo sedeti u hladu ili na suncu, da li nam je čaša poluprazna ili polupuna, kontrolišite svoja sećanja. Kažu prošlost treba da ostane prošlost, ja mislim da od nje treba uzeti ono što vredi i sebično čuvati samo a sebe, e baš onaj najsrećniji momenat koji možda mama ni ne zna zato što je proživljen u krevetu pred spavanje, u tvojoj glavi-baš taj, oživi ga, ako ti izmami osmeh, bravo, uspela si.
Uključi radio i nasmej se.
Život može biti lep, tj. nije sam po sebi lep, ali ga ti razmišljanjima možeš prolepšati ili poružniti, izbor je na tebi. Oseti miris đevreka pa će ti se samo kazati, sklopi ruke u dlan i nađi svoj mir. Ja ne odusajem, pokušavam i trudim se, na kraju se majku mu valjda svaki trud isplati.
Izvori fotografija: zvezdanindnevnik.blogspot.com, healthplus.vn, isacgoulart.deviantart.com
Anđelka Popadić
