Ne ide mi sve po planu? Naravno da ne ide.
Zašto sam koji đavo i pomislila da će ići-život je to, ima on svoj plan za koji mi ni ne znamo. Podudare se naši planovi pre ili kasnije, na ovaj ili onaj način, kod mene nekako uvek bude kasnije i na onaj način.
Ako bih se žalila ispala bih nezahvalna kučka, bolje da ćutim. Imam šta sam htela dokle god da traje nek traje, ako prestane uvek će biti to da sam imala ono šta sam htela. Biće malo teško, ali prebole se mnogo gore stvari pa će tako i ta vezica, sve i da se ne preboli nauči se da se živi sa tim. Uvek nešto fali, nikad kompletno, i mislim uvek-što baš ja, što baš meni?! Međutim, osvrnem se ja levo, desno, gore, dole, svako bre ima neku svoju priču, neko svoje polje gde mu nisu sve ovce na broju, opet- život je to.
Normalno, što pre sve to shvatimo to je bolje. Ja sam u fazi shvatanja i umesto da demonstrativno napustim jedno polje jer nije baš kako sam planirala, puštam čari života da odigraju svoj ples, a ja da posmatram, možda mi spremaju i nešto bolje od očekivanog, nikad ne znaš. Verovatno da sam mlađa otišla bih jer šta će meni još jedna u nizu propalih komplikovanih priča, ali ne, zagrebala sam malo. Vidim ima tu potencijala, ima tu lepih trenutaka, osećaja, svašta nešto lepuškasto, ne dam da nadvlada nešto drugo, za sad mi ide jer je obostrano, ali šta ako se promeni to nešto?! Nista, idemo dalje, stvari se ne treba siliti kao ni ljudi. Šta bude biće.
Imam nadu i verujem, jer se inače nikad ne bih upuštala u to.
