Možda opet ispadnem budala, ali vodim se time – i ćorava koka neko zrno ubode. U ostalom, kako planiram da nađem tog nekog za mene posebnog ako odmah u dvadesetim zatvorim vrata muškom rodu?! Svašta. Rizikujem, životarim, jer mislim da tako treba. Prepuštam se u onoj meri koja meni prija i odgovara, pa dokle ide da ide. Kad ne bude išlo-odlazim, ili kad ne bude išlo-otići će.
Strpljen spašen.
Uvek izaberem neku čudnu putanju sa velikim znakom uzvika kao upozorenje, ne bih rekla da je svesno, ali mora da u meni ima nečeg što prosto privlači takve neke priče, a da toga nisam ni svesna. Mada, tešim se, neko mora da me čeliči za nešto krupno, jer na kraju niko od nas ne dobija ono što ne može da podnese, izdrži, vodi se valjda računa i o tome.
I kad god pomislim-dokle više, ne mogu zaista, koliko još?! Eto ga opet, eto još jednog, još jedne priče da mi zabiberi život, a ja inače ne volim previše začinjeno, malo je ok, ali što bi neko ispitivao moje granice, nije zanimljivo. Šta ću, udahnem duboko, obrišem suzu kojoj dozoljavam da kapne i kažem sebi-idemo opet sve ispočetka, ali drugačije, uvek se nešto menja, pa ću valjda i ja jednom imati dobitnu kombinaciju, nema predaje. Svaka priča mora da ima svoj početak i kraj, a nekako čvrsto verujem u to da će moj kraj ipak imati sreću ispred tačke. Bez žaljenja, kajanja i griže savesti. Na kraju krajeva sve je lepše uz ferrero i vino, bilo da je bolovanje u pitanju ili slavlje. Aleae iacta est. Malo vremena je ostalo da vidim da li je dža ili bu.
Šou može početi, spremna sam, a možda ipak i nisam, ali ko da je važno, niko me nepita, život samo gazi.
Izvor fotografija: calrma.com, inforsportal.com
Anđelka Popadić
