Nikad nisam manje znala o nekoj osobi, a nikad se više nisam cerila o pomisli na istu. Da li je to privlačnost?! Ljubav nije sigurno. Nisam do sad ni osetila pravu ljubav, ono što drma do srži i da je obostrana, cudna i neuhvatljiva, bez poente i neobjašnjiva, zanimljiva i iritantna, e takvu nisam osetila, ali hipotetički gledano sve i da ovo jeste ljubav, valjda bi je prepoznala, ne bih se pitala, zar se to ne najavi nekako?! Usvakom slučaju, biće da nije ništa.
To je tek eto neka izmišljena priča koja poprima boju stvarnosti, ali odiše mirisom prolaznosti.
Nešto o čemu mi verovatno neće pasti na pamet da pričam sutra unukama.
ʺĆutaću o tome koliko si me nervirao, ćutaću o tome koliko si bio ograničenog razmišljanja, koliko si tvrdoglav, ali isto tako smešan i jako visok. Neću reći da smo se ʺsvađaliʺ više puta oko nebitnih stvari, neću reći koliko mi je trebalo vremena da se spremim da izgledam uvek opušteno a u isto vreme ʺcoolʺ i seksi, kad idem kod tebe. Niko od njih neće znati koliko sam sve drugarice ugušila pričama o tom iritantnom liku koji mi se ne sviđa.
Takođe ću prećutati činjenicu da sam žarko priželjkivala dečka, pravog, normalnog, ʺveza dečkaʺ, ne kombinaciju, a nekako neplanirano provedoh nekoliko meseci s tobom u nedefinisanom odnosu.
Nekoliko prilika sam imala, ali ne, njima je uvek nešto falilo, ali pssst.
Ne znam kako bih opisala osećaj koji me prođe kada pomislim da se više neću prepirati sa tobom, zato što ću naći naći normalnog dečka i imati normalnu vezu, neću piti vino s tobom do jutra, ne znam, cudan osećaj, zato ga ćutim.
Sramota bi me pojela kada bih naglas rekla da se radi o tipu koji je prisutan tek četiri meseca u mom životu. Kakvi izlivi nežnosti, kakav zbun, kakva sramota, zato bolje da ćutim. Zausti ću kad me pitaju klinci da li sam imala nekog neuhvatljivog kog sam uhvatila makar na kratko. Ispašće da se hvalim, ako krenem da objašnjavam još jedan čudan osećaj i neku sigurnost koju osetim kad mi kaže iskreno neke stvari kojima se potajno svaka devojka nada, gluposti ali lepe, i te momente treba otćutati.
Posle svega, uvek je u životu važno biti čovek ii ne raditi stvari zbog kojih se nećeš osmehivati kroz par godina. Već se sad osmehujem svojim biserima, strpljenju i namazanom ponašanju kad si ti u pitanju, to je dobro , zar ne?!
Ne znam puno, ali znam bitno. Ne znam sve, ali znam dovoljno.
Demantuješ sebe nekim potezima, primetim i smešno mi je, ali isto tako još smešnije koliko ja sebe demantujem, sva sreća u sebi, nećemo to nikome reći. Sve malopre izrečeno nećemo nikome reći. Iako me unuci pitaju za ludost, zaljubljenost u dvadesetim nećeš mi prvi pasti na pamet, ljubav u dvadeset i četvrtoj, ni tad, ludost samo- i dalje ne. Ali ako me pitaju za sreću, nasmejaću se, biće jasno. Na kraju svega treba se smejati, lepe su to stvari, lep način da delujete pristojno al ii mufljuški, jer samo vi znate čemu se smeškate, a publika nek se misli. Svi uvek sve znaju, jasno, ali vaš osmeh je ipak samo vaša stvar i vaša tajna.
Hajde da ćutimo i o tome.ʺ
Po svemu sudeći i neću imati mnogo toga pametnog da naučim unuke jednog dana, jer ni sama nisam baš pametna kada su muško-ženski odnosi u pitanju.
Ispisana još jedna stranica njenog dnevnika, luda glava ne zna šta će. Ćutanje je zaista nekad zlato.
