ʺProšlo je dosta vremena, imam nedovršen posao, nekoliko reči o tebi, toliko ti dugujem, tačnije toliko sebi dugujem u ime naših lepih godinu dana.
“Ti i ja, bićemo samo ti i jaʺ, kaže jedna naša pesma, a i ti si stalno ponavljao, kako bi voleo da sam manja pa da me držiš u džepu. Bila su to lepa vremena, spokojna.
Pitam se često da li će mi se nešto slično dogoditi, ili isto ili možda i bolje, sa nekim drugim. Bio si dobar dečko, sjajan u globalu, ja nisam bila dobra za tebe. Nije fraza, niti junačenje ili nedajbože patetisanje, čista istina. Ako se ja ohladim i prestanem to nešto da osećam, ne mogu da uzvratim istom merom, onda nisam za tebe, šteta što nisi mogao da shvatiš, ne znam da li si sada posle toliko vremena svestan da je razlaz bio dobar, za oboje. Niko tu ne bi bio srećan, bitno je da sam do tada bili, a mi smo bili, zaista.
Znaš, fali mi taj osećaj da imam nekog i da taj neko ima mene, u po dana, u po noći.
Lepo mi je što te se sećam sa iskrenim osmehom, bio si moj, bila sam tvoja. Bez teških reči, sa malo suza, ispričali smo priču. Biće to lepa priča dvoje mladih. Niko nije kriv, ne krivim tebe ni za šta, a nadam se ni ti mene, jer osećanjima ne možeš komandovati. Ništa ne treba siliti. Grešio si, i ja sam , sigurno, ali zar je važno?! Voleli smo se, možda ne na identičan način, ali ko još želi da definiše taj glagol ʺvoletiʺ.
Završili smo da bismo se opet pronašli, sa nekim drugim, negde drugde. Hvala ti. Bilo ih je pre tebe, bilo ih je i posle tebe, biće ih još, ali ti ćeš ostati uvek neko meni posebno drag, ma šta drugi pričali. Iskreno se nadam da si srećan-zaslužuješ to.
Isto tako se nadam da pamtiš svaki delić nas, i lepe trenutke, i one manje lepe, i sve suze i sav osmeh, ne samo glasan, već i onaj unutrašnji koji se javljao kad god bismo zagrljeni legli, jer taj je bitniji. Ne ni sva glasna plakanja, nego onaj tihi vapaj nemoćnosti, onaj plač što se ćuti i guta, i taj je bitan. Sve smo to mi, sve je to dokaz ljudskosti. Ne treba potcenjivati emocije. Bolelo je, tebe možda više naizgled, ali nije ni meni lako. Teško je kad te nešto tišti sve ove godine, kad se preispituješ, a uvek na kraju dolaziš do istog ishoda, iako se nadaš da će biti drugačije. Znaš da je neko dobar za tebe, ali ipak ne ide. Uhvati te jeza kada pomisliš da možda neće biti boljih i sličnijih priča, ali guraš dalje. Veruješ, koračaš.
Nisam mogla biti sebična i mučiti te, davati lažnu nadu, da bi okolo pričala kako ja imam nekog, kad taj neko ne bi imao mene, a to nije fer. Onog trenutka kada vidim da nešto ne ide, pokušam popraviti, dam šansu jednu, drugu, pa odem, povučem se, zapravo bolje rečeno-pustim, da bi taj neko našao kod nekog drugog ono što nije mogao kod mene.
Nadam se da jesi. Pozdravljam se i stavljam tačku konačno na sve ovo. Hvala.ʺ
Ispisana strana dnevnika, otvorila se duša, isplivale su emocije, lakše je. Ipak je ona onaj tip devojke koja voli sve crno na belo, voli reč, voli pisanje, voli istinu, ma koliko bolela. Zatvaranjem dnevnika lepše diše, ide dalje. I dalje se smeška, to je valjda dobar znak.
Pogledajte i:
Mozgu, kurvo jedna: Kada poželim da pobegnem, uzmem knjigu
