Ti si nešto poput šešira, podsećaš na klasik, na starija vremena, ali jednostavno nikad ne izlaziš iz mode, ma šta se desilo. Kako to tako?! Rastavljao si kako svoje, tako i tuđe veze, pa si se sastavljao, pa su se sastavljale i te tvoje veze, jedino se ona i dalje traži. Spontanost je tvoje drugo ime, a njeno srednje, kad gle čuda, u Srbiji mi ne znamo za srednje ime.
Kakva šteta.
Pojaviš se u razmacima od par dana, pa od po nekoliko meseci, krene se dalje, vratimo se nekim drugim, petim, desetim ljudima, ali opet se dođe do nas, do tebe. Da li se kreće iz početka?! A ne, samo se nastavlja dalje.
Ti si kao konstanta u njenom sistemu.
Prevazišli ste te početke. Svaki put je bio početak, a ujedno i kraj, sada više ne. Sad si nastavak. Patrljak iz prošlosti što se vuče. Ah..bila su to dobra vremena. Dosta se dobrog alkohola popilo u toj priči, dosta je dobrih razgovora vodio isti taj alkohol, dosta se dobrih gluposti napravilo, grešaka ponavljalo, dosta se flertovalo, ljubilo..sve to kad se smućka, dobijemo nešto pogrešno na dosta dobar način. Kad god se pomisli da tu nema šta da se kaže, iznenadiš.
Ko god da je u tvom životu, nešto te uvek vraća na stari broj, i to duže ime. Stara navika, stari dani, ko zna šta je u pitanju. Neka te, pušta te u meri u kojoj njoj odgovara. Možeš biti sa još njih sto, ali nemaju one taj staž, a verovatno to i nije toliko zanimljivo. Možda i nije tako, mozda greši i nada se da je tako, ali nešto definitivno jeste, čim godinama traje. Ne zna ni ona šta tu više traži, kad ništa novo neće saznati, bila je već tu, na istom mestu više puta, ceo film zna napamet.
Kako strast i želja ne splasne posle toliko vremena ? Kako kad je neki drugi, neki dobar u pitanju se ni ne pojavi ta strast i uzbuđenje?! Ko li tu mrsi konce, da mi je znati?! Neko ko baš ima smisla za humor i dosta slobodnog vremena.
No, kao što obično biva, previše pitanja, ni jedan odgovor.
Bolje prestati sa tim i uživati sa ili bez njega. Kakav god bio taj trenutak, sa kim god bio, dokle god je lep i zasmejava-pusti, neka ga. Mozak, čini se, tako reaguje na njega, isključi donekle prošlost, zaboravi se šta se zaboraviti da, podseti se nečega što se da podsetiti i pusti se sadašnjost da dela, bez ikakvih očekivaja od budućnosti. Valjda je tako najbolje, ali i ako nije, nema veze, ipak se dešava, htela ona ili ne.
Po stoti put ista meta isto odstojanje, ali nikako da dođe do pogotka.
Neki drugi put verovatno, u nekom drugom trenutku.
Pročitajte i ovo iz rubrike “Mozgu, kurvo jedna”:
Mozgu, kurvo jedna: Kada poželim da pobegnem, uzmem knjigu
