Ruka u ruci poznato? Spokoj, mir? Osmeh? Ljubav? Ah, da, to je život, poznato nego šta. Čekala sam ga na uglu. Došla sam namerno ranije, uvek kasnim, tako da mi je ovo teško palo, ali je vredelo. Htela sam da izbegnem pozdravljanje koje bi spalo na mene. Nisam ga dugo videla, ne znam da li ima nekog, da li nekog voli, želi, ženi, ništa, ali znam da sam imala tremu kao pred neki ispit koji planiram da položim. Evo ga. Potpuno nadrealan trenutak, baš kao i čitav život.
U tom trenutku kao da me sam vetar gurao njemu pod noge, kao da su svi navijali. Nervoza ili nešto drugo me opasno drma do srži, čak se nadam da nije spazio krajičkom oka moje klecanje noge. Valjda nas u tim trenucima obuzmu emocije kojih ne budemo ni svesne, ne znam. Ko zna kako sam izgledala, nadala sam se da sam dobro upakovana u smirenu verziju mene bila. Izlazi iz kola i grli, jako, snažno, dugo, i ljubi, lepo, najlepše.
Sva sreća pa smo izbegli rukovanje, jer bi mi ruka, mislim, ostala u njegovoj. Nikog nema, samo mi, čak ni onog vetra gorepomenutog, kraj. Ni on ni ja ne znamo šta se desilo, ali se smejemo, ulazimo u kola i ne idemo na staro mesto, jer ovo treba da bude nešto novo, skreće u novu ulicu. Smeh.
Koliko je taj poljubac i zagrljaj bio normalan toliko je i nosio u sebi neku novost. S jedne strane, kao da ga nisam videla sto godina, ali s druge, kao da je vreme stalo tamo gde i mi. Predivan osećaj. Ruka u ruci, nazdravljanja, sreća, priča do kasno u noć, rastanak. Mislim da je rastanak bio čak i lepši od sastanka jer nagoveštava sledeće viđanje – volim to. Radujem se tome. Ne pričamo o nama, ne kvari se trenutak prošlošću. Iako imam bezbroj pitanja, i bezbroj reči za izgovoriti, i previše svega za podeliti za njih, ćutim.
