Probralo bi se tu i dosta lepih trenutaka ali sve to nosi neku težinu, neki teret, koji ne pripada ovoj priči, ne pripada mojim krhkim leđima, a očigledno je on sa svojih već otresao isti, tako da neka na tome i stane. Neke stare dane treba odćutati i gledati u budućnost. Bolje tako. Budućnost se vidi kroz moje naočare, koje ovaj put nisu ružičaste, već realne, životne boje, lepe.
Ne želim da pričam priču, želim da je živim. Želela sam da mi se desi, baš takav, i desio se, treba uživati.
I dalje ima mio osmeh i meke usne, i dalje me tako gleda, i dalje je to on, ali i dalje smo smo, tj. opet smo to mi. Pamti adresu, broj, broj, vino, pesmu, sve. Svi smo mi ljudi od krvi i mesa, od osećanja, emocija, sa memorijom, mozgom, ali i srcem.
Na neke dodire nisi imun jednostavno, bar znam da ja na njegov nisam. Za neke pozive si uvek dostupna i onda kad ti pukne baterija. Neke persone su idealne u svoj svojoj nesavršenosti. Sa nekima odmarate I kada trčite. E zbog tih osoba treba živeti, takvim osobama treba težiti I takve osobe treba tražiti I želeti. A kad ih nađete, treba živeti s njima punim plućima, stati pored njih I prepustiti se.
Uživaj, živi, voli, pobedi.
Anđelka Popadić
