Možda ti ostanem trn u oku, ona neka s kojom si možda nešto i mogao. Možda te vrlo brzo i prođem pa me se za par godina jedva i setiš kada prođemo jedno pored drugog na ulici. Ko zna, život je nepredvidiv. Možda nađeš novu, drugu, petu, desetu, možda zadržiš prvu, a možda ti neka deseta bude prva, a možda ostaneš i sam, ko će ga znati. Volela bih da budeš dobro, bilo bi mi drago.
Volela bih da te čujem jednom u sto godina, zagrlim jednom u dvesta, čisto da znam da si živ i zdrav. Krenuću dalje vrlo brzo, brže nego što možeš i da zamisliš, naći ću tog nekog, zaboraviću te, ali će me nešto nekad podsetiti na tebe, a onda će mi biti malo žao. Biće mi žao što nije moglo drugačije, ili što je i moglo drugačije, mogao si drugačije, ali nisi, nije se desilo, nismo se desili.
Biće mi žao i tih propuštenih poljubaca i zagrljaja, možda, sve to samo možda. Iako pomisliš da si pogrešio-jesi, veruj mi i to baš, ali za šta, e neću o tome. Da sam i ja grešila – sigurno da jesam, ali u tvoju korist svakako, tako da tu samo ja ispaštam i samo ja živim s tim. Ako se jedeš malo, neka, ako shvataš neke stvari-drago mi je, bar malo neka te muči, pa će proći ne sekiraj se, a možda i neće, mada hoće, nekako znam da hoće. Bilo prošlo, teši se, nema nazad, i ja ću.
