Slabosti moja, mislim otišla si, kad ono, vidi ti nju, sija kao da se ništa nije promenilo. Bezobrazno si dobra, strasno grliš čak i na sred ulice, ali i tako strasno muljaš. Namećeš se sama, ništa ja nisam htela. Ko đavola traži-đavola i nađe, a šta je sa nama koji smo prestali da ga tražimo, a đavoli nas ipak našli?! Ćutimo,a?! Nema odgovora, jasno. Sve se vodim mišlju da sam jaka, ma mogu ja sve, a onda si me klepio po glavi ili bolje u glavu.
E, slabosti, prošlo je dosta vremena, tome se nisam nadala.
Psihička tortura je svaki put kad se sretnemo, iako glumim da sam ʺcoolʺ, da se ne lažemo, ne da nisam kul, nego nisam čak ni k od kul. Kako mi se ovo uvek dešava?! Sada je jedna slabost, pre godinu dana je bila druga, onda se u ovu poslednju ispreplita neka treća, pa se pojavi četvrta, a tu uskoči prva da je slučajno ne bih zaboravila, možemo zaključiti da je moj mozak jedna velika kurva, i to u sado-mazo fazonu. Valjda nam je svima negde u biografiji zapisano da u određenom periodu moramo da prođemo kroz iskustvo zvano ʺzamlaćivanje glave raznim likovimaʺ. Taman mislim prošlo me je, prošla me jedna boljka zvana on, kad evo je druga, treća, pa opet prva, pa druga, prva..i tako u krug.
Zašto me patrljci prošlosti ne ostave na miru?! Nisam jaka, slaba sam, ni ne želim da budem jaka kad je ljubav u pitanju. Ljubav u suštini voli slabiće, jer od njih načini najhrabrije i samo se najhrabriji usude da vole. Dobra kontradikcija. A opet da bismo do te hrabrosti zvane ljubav došli, treba da priđemo dooosta ʺneljubaviʺ, nikad se ne zna koja od njih će nas odvesti do nečeg posebnog i lepog.
Koji zbun nastupi kada mi se obratiš. Slabosti, ime ti je dosada, ne gledaj me tako, ne smeškaj se, ne deli komplimente, pomiri se da si loš lik u ovoj priči i dopusti mi da ti to i pokažem. Želim da se sretnemo kad sve prođe i kad postanem slaba na nekog čije ću ime sa osmehom izgovarati. Beži, ne javljaj se, reši problem koji moraš i daleko ti lepa kuća.
