Nismo mi svoji, bar znam da ja nisam svoja pored tebe, a nisam ni tvoja-to tako ne ide.
Želim reći zbogom al mi se ne da, očigledno još nije vreme za to. I svi mi čekamo nekad nešto da se desi, i onda kad dočekamo poželimo samo mir i tišinu, vapimo za samoćom, i tako u krug. Ni mi žene bre ne znamo šta hoćemo, al sve je to u redu dokle god ustanovimo šta nećemo.
Kad smo već kod tišine, da li ste ikada razmišljali kako je lepa tišina?! Dozvoli ti da čuješ i svoje najtiše misli,i ono što misliš da ne misliš, baš to. Možda od njega bežiš, ali stići će te i on u tišini. Možda nešto priželjkuješ, nemaš vremena da se posvetiš-tišina daje vreme. Tišina je sve. Osećaš mir, spokoj, čak i nemir bolje zvuči u tišini, lepo odzvanja, dozvoli ti da ga bolje upoznaš i priđeš iz drugog ugla, nađeš mu lek. Dobro je i lepo s vremena na vreme biti u tišini, tako se i mozak odmara od svih gradskih pričai gužva. Isključiti se, isprazniti mozak, dušu, telo, opustiti se- ne može to svako. to je uglavnom privilegija nasmejanih ali potajno i tužnih ljudi, koji čekaju noć i tišinu da se prepuste prirodi i čarima samoće i mraka. Ne mora crna boja uvek da asocira na depresiju. Eto, recimo, noć je crna a svašta nešto lepo se i dešava uglavnom noću. Volim crnu boju, volim lepe noćne stvari, volim tišinu, volim samoću, samo izgleda ona baš i ne voli mene, pošto mi ne dopušta često da se družimo, uvek mi nekog ili nešto nametne. Kad kažem nekog uglavnom mislim na nekog ko toga nije vredan, kad na primer u ovom slučaju ti. Nisi mi ni bivša ljubav, ni buduća, nisi ljubav uopste , zato treba da nestaneš iz uma.
Mozgu, kurvo moja, pređi na drugoga. Hvala.
