Pet godina kao da nije ni prošlo, vreme je stalo u našu korist. Može li neka prošlost da ode u budućnost?! Ne bih to znala, nismo do tog stadijuma došli, ali je trenutna, znači sadašnjost i lepa je.
Ona stara užasna poslovica kaže da sve što je lepo kratko traje, užasna je zato što je vrlo često surovo istinita, mada, i to ima neke svoje čari. I to kratko ima neku posebnost, neku čaroliju. To kuvano vino je imalo lepši ukus te večeri nego inače, i ulice su lepše izgledale. Kažu isto i da ko đavola traži đavola i nađe, ali i ko sreću traži, naći će je-kad tad. Našla sam je, dočekala i ne dam, sebično je čuvam za sebe, uradila sam jedan “klik” u glavi i memorisane su te dve večeri.
Sreća jeste u sitnicama, sreća jeste prepoznati istu i prepustiti se, šetati, pričati, dosta pričati, upoznati, zagrliti, poljubiti u čelo, uhvatiti za ruku, popiti vino, smejati se, sreća jeste živeti. Bez očekivanja, bez kajanja, bez opterećenja. Sreća je i prepoznati momenat i iskoristiti ga maksimalno, a posle se zahvalaljivati univerzumu. Ima nas raznih ljudi, i ovakvih i onakvih, i debelih, mršavih, zdepastih i kratkih, zgodnih i tankih, ali svi smo isti u tim nekim momentima, svi smo živi baš tad, svi smo ljudi, poznato?! Lepo je.
