Na kraju ostaje sama. Bez prevelike patetike i poetike, pada mrak, ona i njena četiri zida sa tišinom. Voli tišinu, voli često samoću, ali da je to prirodno stanje onaj gore glavni ne bi pravio Adama i Evu, već samo Adama ili samo Evu. Nama je utkano osećanje zajednice. Ona voli osećaj samoće dokle god zna da pripada nekoj ljubavnoj zajednici, a kada ne pripada onda se samoća duplira i to postaje patetično i razočaravajuće ukoliko predugo traje, a traje. Gde su sad svi ti likovi koji su jaki na rečima do juče bili?! Gde su ti veliki šmekeri koji strasno ljube?! Gde su stranci koji pomeraju brda i reke da bi došli do nje.
Niko??
Niko.
Misli se ona kako je dosta dugo davala šanse pogrešnim likovima, dosta se i zezala – istina, ali tada se tako osećala, i to je u redu. Na red je došao gorepomenuti osećaj zajedništva.U njoj je nešto kliknulo, ali u likovima okolo i dalje nije. Po ko zna koji put se potvrđuje ono “bolje biti sam nego sa bilo kim”. I jeste tako. Bira svesno taj put sada.
