Ne volim vruću kafu, iako babe kažu: ʺko pije vruću neć se bojati u životuʺ, ili tako nešto. Eto, ja nisam po prirodi plašljiva, i po ko zna koliko puta sam pokazala hrabrost, a pijem mlaku kafu. Ne previše vruću, niti skroz hladnu, sredina je zlatna. Ne volim krajnosti, ni u čemu, pa ni u kafi. Sve što je preterano-ne valja, tvrdim.
Tako je i sa životom, ljudima, ljubavima.
Lepo je kada nekoga voliš, dokle god je u nekom razumnom okviru. Isto tako je normalno da ni ne voliš svakog i sve, jednostavno ne slažeš se sa svima, ali bitno je ne mrzeti. Ne mrzeti, a ni ne obožavati. Ugušiće vas ta krajnost, na kraju ništa neće od vas ostati, ili će ostati suze i krv, bol i žal. Dobar i zdrav čovek u vama će izaći kroz prozor, pošto će vrata biti zaglavljena od svega što je tako pre preveliko. Nikada nisam volela one starinske kletve ʺDabogda crklaʺ i tome slično. Zašto bi neko nekome to poželeo?! Nismo deca, znamo da se to sigurno neće desiti tek tako, sad ste rekli i puf to nešto je ʺcrkloʺ(osim ako niste psihopata koji ubija ljude). Verovatno oni koji to izgovaraju, često ni ne misle tako, ali eto kažu u afektu.
Ružno je.
Ako već ne mislite tako, a neće tako biti čemu ta rečenica?! Ništa od toga ne čini život lepšim, odraziće se negativno po vas. Svi koji ʺmrzeʺ ne vole sebe, slabi su zapravo, jer da si jak, naučio bi da živiš zadovoljan sobom i okupiran svojim životom i bez tog nekog koga mrziš. Pokazaćeš mu da je niko i ništa tek kada počneš da živiš život, ostavljajući sve loše iza sebe. Isto je i sa ljubavima.
