Čitam tako pre neki dan online novine, one najčitanije, a najogavnije, one koje celu stranicu posvete mlađanim sinovima i ćerkama naših estradnih radnika pre nego otvaranju neke izložbe. Fascinantno je i koliko se ljudi peca na to, čak i ja ponekad, priznajem. Hteli ili ne, čita se, mislimo da je to dobar izvor informacija, bolje išta nego ništa. U krajnjem slučaju ko još ide na rubriku kulture koja se ʺupdate-ujeʺ možda jednom dnevno, eventualno dva puta, kada razne pikanterije izlaze na svakih 5minuta. Ko, s kim, kad, zašto, gde i kako.
Objavi se fotka na Instagramu ili Facebook-u i “pljas”, eto vesti od par redova, eto gomile komentara, eto tiraža. Elem, danas kao i svako jutro ulazim na sajt da vidim novosti (bila dobra ili loša, navika je čudo) i vidim stravičan prizor. Video vest javne ličnosti kako reaguje na objavljenu vest o sebi i svojoj porodici ispred redakcije, i nije to što viče, psuje, toliko strašno, čovek želi da iskali svoj bes na onima koji su po njegovom mišljenju krivi, nego meni bode oči nešto drugo. Devojka i čovek u pozadini koji prvo bojažljivo, a onda opušteno i slobodno prilaze i snimaju sve telefonom. Pa dajte ljudi da li je moguće?! Jel smo baš toliko jadni?! Izgleda da jesmo. Davno sam čitala o tome kako u ovo ludo vreme kada bi umirao na ulici pre bi izašao na Facebook-u nego što bi neko pozvao hitnu pomoć. Nadala sam se da je u pitanju neslana šala, kakva greška, kakav nepotrebni optimizam.
Danas šetajući Knez Mihailovom čujem divan mladalački glas koji proizvodi etno pesmu, zastanem i vidim preslatku devojčicu plave kose u skafanderu kako zarađuje svoj dinar. Ubacila sam koji dinar u skladu sa svojim sudentskim mogućnostima i dobila topao osmeh za uzvrat i divnu pesmu ʺKosovski božuriʺ, koja u meni budi posebnu emociju. Tako jednostavan, a tako lep gest s njene strane. Nadam se da nije moj gest i osmeh protumačila na pogrešan način zato što je moj osmeh bio osmeh podrške i podstreka. Divna je. Hrabra i mila. Bravo za nju, svaka joj čast. Tu se našla i jedna žena psiholog koja je zastala na istom mestu i spomenula koliko je strašno što smo otuđeni kao narod i što nema saosećanja kod nas, a kad izgubimo saosećanje i osećaj brige za druge, tu nema pmoći.
