Upoznao nas je zajednički poznanik, ni s njim nisam bila u bogzna kakvim odnosima, tek sam ga upoznala, došla u novi grad, među nove ljude, želela sam da steknem prijatelje, upoznam ljude koji bi umirili moju tada silnu želju da se vratim nazad, odakle sam došla, u moju svakodnevicu, moj stari život… Znala sam da od toga nema ništa i da ću morati, po ko zna koji put, da krenem ispočetka.
Na moje, nekoliko puta ponovljeno pitanje, da li ima neku drugaricu s kojom bi me upoznao, nakon kraćeg razmišljanja rekao je: “Imam jednu kolegicu za tebe, izađi sa nama večeras, ona će takođe ići, pa je možeš upoznati.” I tako je počelo, one večeri kad sam je srela nisam ni pomišljala na to da ću s tom osobom ikada biti bliska. Stekla sam utisak da odiše arogantnošću, i da sa njom ne mogu naći ništa zajedničko…
Onda smo izašli i sećam se da sam te večeri više puta menjala sliku o njoj. Opustila se, razgovor je tekao i pomislila sam da možda nije sve kako se čini na prvi pogled.
Po mnogo čemu drugačije, ali se u najbitnijem, onom što čini dobrog čoveka ne razlikuju...
U to vreme život mi je bio haotičan, nisam imala ni vremena ni živaca da se bavim negovanjem odnosa, zbog stvari kroz koje sam prolazila. Nekako je sve bilo spontano i došlo do toga da mi je ona postala jedina osoba na koju sam mogla da se oslonim. Možda to nije do sada znala, ali mnogo mi je značilo to što sam u tom periodu mogla da računam na, makar privremeno, opuštanje uz kafu i bezazleno ćaskanje sa njom. Prosto mi je odvlačilo misli od problema i nepredvidive svakodnevice.
Ona je osoba koju ili volite ili ne volite, ne možete biti ravnodušni prema njoj. Nepredvidiva, promenljivog raspoloženja, a ponekad ima momenata kada je sasvim drugačija, opuštena i spremna na svaki kompromis, uglavnom voli da istera po svom, i rođeni je vođa. Nema dlake na jeziku, kaže ono što misli i to me je osvojilo. Ima dve strane ličnosti, jednu koju svi poznaju, jaku, odlučnu, sa ciljevima i čvrstim stavovima i drugu, ranjivu, zbunjenu i nesigurnu.
Još sam je više zavolela kada sam otkrila onu njenu drugu stranu, i ne znam zašto i kako sam se za nju vezala, jednostavno više ne mogu zamisliti svoj život ovde u ovom gradu bez nje, njenih provala, bez zajedničkog tračarenja, ispijanja koktela i kafa, čini mi se da je nema, svet bi bio uskraćen za jedno divno biće. Da je nema, trebalo bi je izmisliti.
Samo želim da zna da ću uvek biti uz nju, da ćemo se jednog dana smejati svim onim našim zajedničkim tugovanjima, da ćemo se jedna drugoj napiti na venčanju, da ćemo zajedno voditi decu u šetnju po parku, i da ćemo i nakon pedeset godina ići “na kafu”, a piti sve osim kafe. Nadam se da će svaka od nas uspeti da ostvari ono što je zamislila kao svoju budućnost, i da ćemo biti srećne.
Želim ti da mi uvek budeš nasmejana, da se rešiš jednom za svagda kompleksa zbog mana koje nemaš, i koje niko osim tebe ne vidi, da postaneš svesna svojih vrednosti i da pronađeš pravu ljubav o kojoj maštaš, da ostaneš takva kakva jesi, svoja, unikatna.
I, Mrvice, iako me ponekad izbaciš iz takta i strašno me iznerviraš, iako ti ja po tom pitanju ne ostajem dužna, iako se u mnogo čemu ne slažemo, ne bi bilo interesantno da nismo različite, zato te i volim, jer si drugačija po mnogo čemu od mene, ali se u onom najbitnijem ne razlikujemo, imamo srca… Voli te tvoja Šarlot.
Jovana Sotirov je večiti sanjar, komplikovana dvadesetogodišnjakinja koja i dalje želi da vrati vreme i ponovo proživi detinjstvo jer smatra da je mnogo toga u njemu propustila. Voli priče sa srećnim krajem jer u njih još veruje i tvrdi da samo oni koji otkriju ljubav u sebi, znaju razlog svog postojanja.
