U vreme društvenih mreža mnogo nam teže padaju dani kada nam nisu dani. Dok skrolujemo, proganjaju nas heštegovi kao što su #samosesmej, #goodvibesonly, #happyeveryday, #osmehomkrozživot, #happythoughts…
Svi ti šareni i pastelni Instagram profili u stvari naše tužne dane čine još tužnijim, jer mislimo da nikom nije noćas kao nama (brat Coby ima citat za svaku životnu situaciju). Sve te mlade mame uvek čistih kosa, nasmejane u nekom restoranu teraju nas da se zapitamo kako je moguće da one sa decom sve postignu, a mi imamo samo sebe, a ni sa sobom ne možemo da izađemo na kraj, večito rastrzani na sve četiri strane sveta (opet Coby, je l’ sam vam rekla). Pored njih, tu su naravno i blogerke sa vazda novim kesama, putovanjima – bele plahte, paluba, bele jahte dok mi sa dva posla nemamo para čak ni za tu kesu, a kamoli za ono što je u njoj.
View this post on Instagram
I onda u kišnim sivim danima budemo još tužniji baš zbog toga što smo tužni. Nije nam jasno gde smo mi to pogrešili pa naš život nije nimalo pastelan. I nije kao da smo klinci koji još nisu dovoljno života proživeli da ne znaju da je to jedna velika (šarena) laž. Mi to znamo, ali bez obzira na to, osećamo se loše kad nas mrzi, kada nam se nigde ne ide, ne razgovara, ne smeje, ne druži.
Niti mi ide, niti mi se ide. Često me mrzi. Ne smejem se nikada na silu. Nekada se najiskrenije smejem kad sam najtužnija. Kiša me nekad baca u melanholiju, nekad ne utiče na moje raspoloženje. Nekad prosto ne ustanem iz kreveta jer ne moram. Ne slikam sve što jedem jer ne idem često u restorane, pa kad odem zaista ne gubim vreme na slikanje. Kad nosim belo često se uprljam, a pritom nije zbog toga što bi trebalo da reklamiram prašak za veš. Ne potenciram svoju “posebnost”, jer je svako ima. Ne krijem se iza opštih mesta i otužnih citata. A i ne pronalazim se u njima, iskreno.
