Svima onima koji su posredstvom društvenih mreža proteklih mesec dana vapili za snegom, poručujem: Eto vam vaš sneg, pa se grudvajte sa njim do mile volje! Da, to što ste čuli! I to se grudvajte u hladnoj sobi, sa prozorima koji ne dihtuju i krovom koji propušta snežne pahulje, pošto svi obožavate zimu i sneg, ali iz svojih toplih i ušuškanih kreveta.
Kao svi vole zimu, vole sneg, vole bele pahulje koje se tope na dlanu… Volim i ja, ali na razglednici. Slika je idilična. Kažem slika! Uživo je sve to malo drugačije, uostalom kao i sve na ovom čudnovatom svetu.
Kada srebrnkaste pahuljice počnu da se kotrljaju niz nebo, logično da stižu do tla. Prvo ga skvase, pa zabele, pa naprave male nanose. Onda čike iz komunalnog i komšije počnu da čiste nanose, pa bele kupe nabacaju na trotoar, koji je onesposobljen za hodanje. Onda ja upadam u te kupice, a sneg upada u moju obuću, pa počne da se topi, pretvori se u vodu, a moja stopala u led. A sve prehlade vuku od nogu, kaže moja baba. Zatim, čim se pojavi zračak sunca kupice počnu da se tope – to je novi problem. Automobili projure kroz otopljni beli brežuljak i ja dobijem kupanje ledenom, mutnom vodom kad mu vreme nije. Onda tako sveže okupana i ponižena treba da nastavim svoj put. (I verovatno da pevušim: “Padaj, padaj sneže, snažnije i belje, jupiii!”).
Ukoliko izbegnem ovo kupanje, desi se još gora varijanta. Čekam autobus na stanici i sa zgrade padne ogroman snežni nanos. Direktno ispred mene. Tako me poprska, ostavi mi crne tačkice po jakni, pantalonama, faci… ma svuda. Pomislih, dobro je pa mi se nije sručio na glavu, da me zatrpa snežna lavina usred Beograda. Onda tako sveže isprskana i naravno ponižena treba da idem tamo gde sam pošla i verovatno da pevam već pomenutu odu snegu?! Ma važi!
O tome kada se temperatura spusti ispod nule, pa kad se te barice i sneguljice zalede, neću ni da govorim. Zamalo da izgubim živu glavu kad sam se vraćala kući onomad. Klizala sam se k’o Bambi.
O zimskim čarolijama mojih mlađih komšija isto ne bih dužila. Deca nisu baš čista. Pogodili me grudvom u glavu, sve sam zvezde prebrojala, ali šta da im radim? Deca k’o deca… Ne možeš im ništa, ćutiš i trpiš.
Saobraćajne kolapse po Belom gradu je suvišno komentarisati. Sneg se pojavi, red u saobraćaju nestane. I tako iz godine u godinu. Pitam se dokle?
Marija Ivanov je studentkinja novinarstva i veliko dete, koje odbija da odraste. Možda ponekad ne zna šta hoće, ali uvek zna šta neće. Ona živi svoj život i pušta druge da rade to isto.
