Oprezno kad zalazite po prodavničicama i butičićima, pripremite se psihički, možda unutra radi ljubazna prodavačica iz pakla. Ima takvih i u tržnim centrima, ali tamo imaju video-nadzore, pa vam ne dišu za vratom, a obično se neko stvori da vas usluži čim dignete glavu i počnete pogledom da tragate uokolo.
Dakle, scena: prodavničica obuće iz pakla. Na prostoru dva sa tri, između polica sa obućom, jednom kancelarijskom foteljom za patuljke, čiji je dizajn bio moderan pre pola veka, rasparenim tabureom i kašikom za cipele, stoje dve ekstremno krupne, visoke i gomilaste žene i jedan isti takav momak, samo veći. Neko od njih jebeno smrdi na znoj, a jedna glasno razgovara telefonom. Vižljasta prodavačica lomi se oko njih, kao da izvodi ples slomljenog dupeta, koji prati ritam nezaustavljive poplave reči iz njenih usta.
Šta treba za Vas, gospođo? Izvinite, gospođo. Malo samo sačekajte, gospođo. Nemam broj 38, probajte 39, gospođo. Izvinite što ste čekali, gospođo. Velike su Vam? Da Vam dam čarapicu, gospođo? Pa probali ste ih na bosu nogu, zato su Vam i velike, gospođo. Evo čarapica, gospođo, probajte sad opet.”
Ekstremno krupna gomilasta gospođa broj jedan, sa uzaludnim negodovanjem prihvata čarapicu i ponavlja proceduru. Sedeći onako ekstremno krupna i gomilasta na modernoj prošlovekovnoj fotelji za patuljke, kao u gvozdenoj devici. Sva crvena.
“Nisu Vam velike, gospođo. Ne znate dok sedite, gospođo. Morate da ustanete, gospođo. Hodajte sad. Šta ste rekli za Vas, gospođo, nešto od letnjih čizmica, gospođo, imamo…”
Gomilasta gospođa s mukom čupa dupe iz zamke patuljaste fotelje, i nabada okolo, sudarajući se sa mnom (druga gospođa je stala na vrata i viče u telefon) gomilastim momkom i prodavačicom iz pakla. Do tog momenta nisam ni shvatila da sam ja gospođa broj tri i da su neka od onih izvinite, gospođo bila na moju adresu.
Uhvaćena kao leptir u mrežicu, zalepršala sam ka čizmicama zbog kojih sam mislila da sam spremna da siđem u pakao i kazala broj 41 umećući se negde između imamo ove i ove i ove praćeno dodirivanjem svih čizama broj 41 na polici i odmerenim povlačenjem unapred, osim onih koje sam htela da probam.
“Ja hoću ove”, pokušala sam, “izvinite, gospođo, gužva je, a ja sam sama, gospođo, sačekajte samo trenutak, gospođo, izvinite što ste čekali, gospođo, evo u broju 38 imamo ove i ove i ove (pipanje i blago povlačenje unapred svake cipele) izvinite što čekate, gospođo, evo sad ću da Vam pronađem broj 41 (savija se i vadi kutiju) nešto na štiklu, za Vas, gospođo?”
Dočepah se najzad desne čizmice, izmanevrisah tabure pored gomilastog momka koji je gomilastoj gospođi preko mene sedeće već dodavao predloge broj 38 gospođi broj jedan (ona dismr, definitivno) na brzinu procenih da na mojoj nozi uopšte ne deluje tako slatko i počeh da odmotavam pertlu.
“Je l’ Vama taman ta čizmica, gospođo, dajte da Vam zapertlam” – zgrabila je pertlu koju sam taman olabavila i zategla je stručno jednim surovim potezom, a meni su vrata udaljena pola metra i zakrčena telefonirajućom gospođom broj dva odjednom izgledala neosvojivo poput Tibeta.
“Upravo je otpertlavam, ne sviđa mi se”, rekoh, čupajući pertlu iz njenog odlučnog stiska.
“Ne sviđa vam se!”
Tišina. Sekundu, tri, pet.
“Probajte neki drugi model iz našeg asortimana letnjih čizmica, gospođo…”, zvonilo je za mnom, dok sam u pauzi od pet sekundi jednom rukom navlačila svoju čizmu i u poluskoku s taburea drugom rukom gurala gospođu broj dva s vrata.
“Drugi put, hvala Vam i molim Vas, opustite se”, viknula sam preskačući prag i dosežući slobodu sa osećanjem neverice i osmehom na licu, bokte, srećna sam što sam izašla živa odavde, mada ne i neporemećena, shvatih po licima prolaznika, jer sam to očito izgovorila naglas.
Izvor fotografija: dreamstime.com, seattlepi.com
