Ma, ne beže oni od ljubavi, nego od nas. Muškarac je u stanju da ostavi ženu koju je taman počeo da voli, baš zato. Suviše je to osećanja. Remete razum, ometaju mačizam, vode u brak. Jer kad voliš jednu ženu, onda valjda više nemaš šta da tražiš u životu. Tojest, nema više drugih žena.
Većina muškaraca doživljava osećanja kao slabost i kad ona počnu da se bude i da mute pamet, oni se uplaše i ustuknu. Da li to znači da će radije i duže ostati sa nekom ženom, prema kojoj ne gaje neke duboke emocije? Verovatno da. Koliko je to poremećeno? Sa naše tačke gledišta, to je ultimativno poremećeno, level neverica.
Njima možda ljubav pada s drveta, pa im je sve jedno. Pobegnu od jedne, dok beže, padne im na glavu druga, malo ih obori, oni otrpe, pridignu se i nastave da beže. A drveća puna šuma. A ljubav pljušti odozgo, sipaju je čopori gladnih žena, na doživotnoj emotivnoj dijeti. I šta preostaje sirotom muškolikom čoveku, kad je već i sam pao s drveta, nego da trči, dok pljušti?
Kuda on beži?
