Ah, ali on uopšte ne postavlja to pitanje. To se mi žene pitamo. Jer dobro znamo da kad bežiš od nečega, juriš u susret nečemu drugom, a to drugo je obično baš ono od čega bežiš.
Oni nemaju tu percepciju. Verovatno zato što gledaju samo par koraka ispred sebe, da se ne sapletu i povremeno se osvrću u trku. A mi, eto, sedimo gore na onim granama i puštamo kišu. I gledamo svuda okolo, ne bismo li ugledale nekog ko više deluje kao rekreativac, a manje kao da je u bekstvu. A ima i takvih. Rekreativci protrčavaju kroz ljubav, onako opušteno, ne usporavajući i ne ubrzavajući tempo. Njih je lako voleti, oni sve hoće, sa svim se slažu, ništa ih ne mrzi – dok im je zabavna rekreacija udvoje.
Odnosno, dok ne provalite da mu niste jedina relaksaciona kombinacija, da se on prosto ponaša prijatno i vaspitano i da ne okleva da vam vedro kaže ćao i da vas više nikad ne pogleda, iako je do pre pet minuta bio sa vama i ponašao se kao da mu je stalo. Ali njemu je stalo do prijatne atmosfere, a uljudno i pažljivo ponašanje izglađuju nesporazume ili ih do te mere maskiraju, da uopšte ne primetite da ste same u toj ljubavi, od koje on nije pobegao, ali joj nije prišao ni na puškomet.
Ali zašto muškarci beže od ljubavi? Da bi posle mogli o njoj da pričaju kad se napiju? Da pišu pesme i da pate i da sakriveni iza te patnje izbegnu sledeću ljubav koja im preti? Možda. Oštrica njihovih emocija, čula i smisla za opstanak, održava se bekstvom.
Uostalom, ako pobegnu od one koju vole, pojaviće se neka druga da ih uteši, pa kad nju zavole, znači da je opet vreme za bekstvo. I tako dok se ne umore. Kad se više smore od bežanja, pripadnu onoj koja ih je sačekala u najudaljenijoj tački. I ne pitaju se da li je vole. Prosto se smire. A ljubav, izgleda, može i podgrejana. Prija kao mlako pivo.
Aleksina Đorđević
