Umorne od neuhvatljivih i površnih ljubavnika, kojih nikad nema kad su nam potrebni, na koje ne možemo da računamo i zbog kojih se sve češće pitamo da li smo stvarno sa njima samo zbog seksa i rezignirano shatamo da jesmo, a da nam treba mnogo više od toga, umemo da izjavimo kako nam ne treba ljubavnik, nego prijatelj.
Ali, mi imamo prijatelje. Njih zovemo kad treba da se unese kauč, popravi slavina, kad hoćemo da izađemo i zabavimo se, kad nam treba vožnja i kad smo spremile nedeljni ručak, koji ne možemo da pojedemo same ni u naredna dva dana. I oni dođu i pomognu nam i vole da izađu sa nama i da dođu na ručak i da razgovaraju o svemu, do duboko u noć. A onda odu, da da spavaju sa svojim devojkama ili momcima. Jer to su nam prijatelji. Sa njima delimo sve osim kreveta i obraćamo im se za sve, osim za seks.
I kad talas ogorčenja opustoši obale razume, odnevši sa sobom očekivanja, nadanja i frustracije, ostanemo same i zamišljene, gledajući u pučinu i pitajući se hoće li nam sledeći talas doneti nešto realno, a zadovoljavajuće i da li je to uopšte ikako moguće, makar samo na talase?
Jer nije istina da nam ne treba ljubavnik nego prijatelj. Zato što nam treba i jedno i drugo. I to u jednoj osobi. A nekako nam se čini da je to skroz nadrealna želja i da moramo da se snađemo da sastavimo jedno celo zadovoljstvo od nekoliko muških komada.
Pokušavamo da budemo mudre i da ne očekujemo da ćemo celovitost koja nam je potrebna pronaći na jednom mestu, trudimo se da objedinimo te različite delove potrebe, proširujući svoju ljubav i tolernaciju, umanjujući svoja očekivanja i zahteve. Ali, kako god nas mozak podržavao u tom poslu, srce nas izdaje. Mi ne želimo nekoliko muških komada za različite svrhe i namene, mi hoćemo ceo paket u jednom čoveku.
