Ako patnja ima jedan naziv, a ono je tuga, zašto oni koji nas povređuju ne bi mogli da imaju isto ime – slepci?
Pokušavam da progovorim neku utešnu reč, da bar negiram, ali ne ide.
“Ma nisu” – izgovorih iako ni sama ne verujem u to. “Oni su samo tako, neodgovorni, lažni, bezobrazni.” – Počinju da mi se smeju, i onda shvatih šta sam izgovorila.
Svi su isti
Kako je moguće da sve imamo iste ljubavne probleme, da je svaka svađa ista, da su raskidi bolni ili ne u istim dozama. Kako je moguće da se priče podudaraju? De li svi živimo istom slepačkom ljubavlju? Dovraga! Nekako mislim da samo ne posežemo za novim, inovativnijim, i da se zadovoljavamo minimumom, i našim novim glupim standardima koje postavljaju nove generacije.
