Ima udvarača, nije da nema. Ne žalim se. Različitih godina, visina, sredina, statusa. Javljaju se, trude, pokušavaju. Zatrče se, sapletu, ustanu. Ali sve to nekako trapavo. Bez stila. Hoću, bre, šmekera! I jedino pored njega ću poželeti da se skrasim.
Muškarac mora da ima stav. Prosto mora. Uvek i svuda, bez izuzetka. Pusti ti te priče da je muškarac glava, a žena vrat. Neću da budem vrat. Muškarac je taj koji mora da bude i glava, i vrat, i šija, i ceo kičmeni stub. Ja sam tu da budem oslonac. Ti, lepo, ideš prvi i grabiš kroz život, ja idem pola koraka iza tebe i čuvam ti leđa, jer koliko god da sam jaka – moraš da budeš jači.
Baš je slatko i neizmerno mi je drago ako ti se dopadam i ako po svaku cenu želiš da me osvojiš, ali ne smeš u mene da gledaš kao “tele u šarena vrata”, koje je ostalo bez teksta, ili da trepćeš kao “zaljubljeni tetreb” i obećavaš buđenja uz cvrkut. Poželjno je da imaš svoje mišljenje i jasno mi ga staviš do znanja. Nije poželjno da aminuješ na sve što kažem i trudiš se da nam nađeš “zajedničku crtu”. Ne zato što se suprotnosti privlače, nego zato što bih ja, eto, iz nekog razloga, htela svoje srce da poklonim dečku/muškarcu, a ne nekoj strini koja leti gde je vetar nosi. Ako sam pohvalila parfem tvog druga, recimo, ne treba naredni put da se pojaviš našprican istim. Bićeš mirišljav i – beskrajno smešan.
Moderna Pepeljuga želela bi da je svakodnevno izuvaš iz cipela
Hoću da me šaltaš kroz sve brzine. Ako sam ti već dala broj – na otvorenom si putu – izvoli, pokaži se. Započni polemiku, predloži nešto što nisam probala, zabavljaj me, odgovori mi, budi nabusit, budi svoj. Jedino u tom slučaju mogu da poželim da budeš i moj.
