Kad sam bila klinka (nekada davno) bila je popularna vesela pesmica, čiji sam refren pevušila zajedno sa mamom “Kakav je takav je/ščepaj ga ne daj ga/ jer je muškaraaaaac”! Bezazleno je bilo tada, mada, ko zna, podsvest je čudo i možda me ta pesma, zajedno sa pomešanim signalima očaja i nade koje je slala moja majka, zauvek pokvarila i sad ništa ne valjam. Jer mislim da je to o ščepavanju mužjaka obično sranje. Osim što su sranja često realnost života koju moraš da prigrliš, prihvatiš i integrišeš u svoj doživljaj ljubavi, da ne bi načisto odlepila.
Posle kad sam bila tinejdžerka (nekada davno) slušala sam mnogo kul muziku, pa sam uz slovenački “Buldožer” pevušila “Muškarci su pravi muškarci, muškarci su pravi muškarci/one ih mole, one ih mole/da ih vole, da ih vole…” To je bila zaista posprdna pesmica o alfa mužjacima, o ženskoj prepodobnosti, a bogami i o nasilju (“a oni ih tuku i zaljučavaju u kuhinju” Sva istina o nesporazumu među polovima bila je sabijena u te ironične stihove, a to nije bilo bezazleno uopšte. Navelo me da verujem da postoje muškarci koji imaju dovoljno duha i pameti da mogu da se zezaju na račun sopstvenog ega, da se sprdaju sa svim ljudskim (muškim) slabostima – od preterane sentimentalnosti, do preteranog mačizma – da postoje oni koji mogu da budu prijatelji, partneri, ljubavnici, da budu nežni i romantični, a da ne budu patetični, da imaju saosećanja, a da ne tonu u samosažaljenje, da imaju oštar, sarkastičan jezik koji govori istinu, a ne proziva, ne vređa te i ne povređuje…aaaah, verovala sam u gomilu gluposti o tome kakvi možda muškarci mogu da budu, samo zato što su to neki muškarci demonstrirali na sceni i obrađivali u pesmama. Verovala sam da reči nešto znače.
Reči kao “obećavam”, “volim te”, “ne mogu da živim bez tebe, “neću nikad više”, “oprosti mi”, “razumem te”, “udaj se za mene”…
Aj mene naivne i glupe.
A vi kakote? Ću izađem na televizor… (ovo je bio izliv čistog očajanja, koji se kod mene ogleda u citiranju debilnih klipova sa Jutjuba, koji mi nikada nisu bili smešni, jer debilnost je tužna, nije smešna).
I tako, posle mnogo toksične muzike u mladosti, debilnosti i očavanja u nešto starijoj mladosti, sada, na pragu starosti, još uvek sam naivna i glupa, ali sa punim autoritetom i integritetom.
