Jer kad kažem “obećavam” ja se ubijem da ispunim obećanje i ne odustajem dok mi ne uspe. Kad kažem “volim te” predajem se ljubavi i idem tamo gde je ljubav, makar gazila preko sedam septičkih jama, sedam izdaja, sedam sebičnosti, sedam psihopatija, sedam ega i svih ostalih sranja što ih sigurno ima u tih sedam septičkih jama ljubavi. Nikad ne kažem “ne mogu da živim bez tebe” jer to nije istina, a kad pomislim, ili se suočim sa tim da treba da živim bez nekog bez koga ne želim da budem, ja se pitam, pobogu, kako ću, i ne mislim da ću lako, ali znam da mogu. Kad kažem „neću nikad više“ ja obećavam, a onda se ubijem da ispunim obećanje, kad tražim oproštaj, kad razumem, kad prosim muškarca (jeste, bilo je i toga) ja stvarno mislim to što govorim, jer stvarno osećam to što mislim, jer stvarno jesam to što jesam. I još ne sretoh muškarca koji je stvarno to što jeste, a da istovremeno nije ženskaroš, alkoholičar, narkoman, pasivni agresivac, ozbiljno bolestan, ili sve to zajedno.
Dobro, možda ja ne srećem dovoljno muškaraca, ili zapažam samo one najoštećenije, prihvatam. Možda postoji muškarac koji je pametan, duhovit, produhovljen, lep, zgodan, veran, samostalan, posvećen, zaljubljen, nežan, romantičan, talentovan… Da, dobro, shvatam da je očigledno. Kontam i ja da su muškarci pravi muškarci i da ponekad prosto moraju da te pošalju u kuhinju, a ako ne baš i da te pre toga istuku, onda možda malo spenkovanja, a ako tebi nije do pornografskog seksa i buniš se protiv takvog tretmana i zahevaš vođenje ljubavi, onda moraju da nađu neku kojoj ne smeta i koja baš voli da bude upotrebljena i tretirana kao porno glumica, a ti to moraš da razumeš i oprostiš, jer muška priroda, jer takakav je kakav je, ščepaj ga, ne daj ga, jer je muškarac.
