Ali zar im nećeš pružiti priliku da se probiju kroz svoje predrasude i skontaju da ste sve vi samo veoma lepo raspoložene devojke, čije bi raspoloženje bilo još bolje, kad bi im se muškarci pridružili? Jer su u stvari usamljeni i zatvoreni iza svog ega, svojih tripova, svog otuđenja i ogorčenja, pa se prave da su cinici, umesto da se lepo i pošteno rasplaču nad svojim osakaćenim stavovima i nad skučenošću emotivnog zatvora u koji su sebe ugurali i ključ progutali, pa im ostaje samo da i dalje izigravaju zajebane tipove dok se detinje nadaju da će naići neko i provaliti rešetke.
Ali niko ne naiđe. Nego ostane da sedi za drugim stolom, previše pije trudeći se iz sve snage da održi raspoloženje samodovoljnosti, superiornosti, nedodirljivosti i nezainteresovanosti.
Jer, onaj ko priđe, noseći ključ tamnice otpora, neverice i straha, rizikuje pre svega da tim ključem oslobodi baš to – otpor, nevericu i strah. I da se suoči sa tim da će oni unutra radije ostati unutra, u sigurnosti, nepromenljivosti i usamljenosti svog malog ciničnog sveta, nego da izađu napolje i ponašaju se spontano, iskreno i prirodno, čemu ih niko nije naučio, a naročito im niko nije objasnio da je to jedino što je stvarno kul, stvarno moćno. I uopšte, jedino što je stvarno.
Možda vam i ovo bude interesantno:
Ljubavni nesporazumi: Četiri pogrešne pretpostavke
