Nekada su se devojke poveravale drugaricama rečima pitao me da pođemo, izražavale su zabrinutost oko neizvesnog muvanja sa da li će da me pita da pođemo i saopštavale velike novosti – sinoć smo pošli.
Pojam polaženja, potpuno se izgubio i zamenjen je muvanjem, smuvavanjem, ušemljivanjem, varijantom, kombinacijom, vezom. Sve je to stepenovanje odnosa koji smo započeli sa nekom osobom i govori o tome da smo se sa njom nekuda zaputili, mada možda i ne stignemo daleko. Ali nećemo ni saznati dokle možemo da stignemo, ako ne pođemo.
Dakle, staromodno polaženje je bio savršeno adekvatan pojam, koji je odslikavao naša očekivanja o pravcu, tempu i napredovanju odnosa sa osobom koja nam se toliko dopala, da smo hteli da sa njom pođemo. I samo polaznici zezali su se sa značenjem polaženja, pa se, kad neko saopšti da je sa nekim pošao, često čulo tipično šaljivo pitanje a gde ćete?
Međutim, to je bilo veoma dobro pitanje. I dalje je veoma dobro, iako ga je 21. vek izbacio iz konteksta početka veze. Šeme. Kombinacije. Smuvavanja. Jer, na to vispreno pitanje još niko nije odgovorio. A i dalje ga svi sami sebi postavljamo, kad sa nekim pođemo. I ostajemo bez odgovora. Osim što se ponekad toliko sludimo da ne znamo da l’ smo došli il’ smo pošli.
Još je zbog nečega to polaženje bilo važno – niste mogli nikuda da pođete sa nekim, dok vas taj neko ne pita. Prilično nije dolazilo u obzir da vi pitate njega. Mada, dešavalo se. Prepričavalo se po školi, kako je ona njega pitala da pođu. I bogami, dešavalo se i da je on odbije. Žene su uvek bile dovoljno hrabre i spremne da se izlože ogovaranju kad su htele da znaju na čemu su i nisu mogle da čekaju i tripuju u neznanju.
