Zmaj je imao dve ljubavi pre ženidbe, neku Manojlovićevu iz Sentomaša i Persidu Pintorovićevu, koja je sedamdesetih godina devetnaestog veka mnogo prevodila za pozorište i stari repertoar beleži mnogo njenih prevoda. Ali, jedina prava Zmajeva ljubav je bila njegova potonja žena Ruža, Eufrosina Ruža Ličanin, kojoj je ovaj pesnik posvetio “Đuliće”, kao i većinu pesama u “Đulićima uveocima”. U našoj književnosti bilo je više slučajeva da pesnici pevaju svojoj ženi (Rakić, Jakšić, Subotić, Bogović, Dis…) Kritičari su smatrali da to nije uvek bilo dobro jer je takva poezija gubila ponešto od čežnje, zebnje, drame, što je oduzimalo deo snage ljubavnom osećanju. Ali, Zmajeve pesme demantuju takve stavove. Neke od najlepših pesama u našoj književnosti (a neke od njih i danas se komponuju i pevaju) Zmaj je posvetio svojoj muzi, i to onda kada je ona već bila njegova žena.
Ruža je bila kći Pavla Ličanina, građanina i trgovca novosadskog i Pauline, rođene Duka. Njeno pravo ime je bilo Eufrosina, a neki dokumenti beleže ga i kao Rozina ili Jevrosima. Zmaj ju je upoznao dok je bdela pored postelje njegove bolesne sestre i zaljubio se u nju. Kada ju je zaprosio, imao je 28 godina, a Ruža 17.
O Zmajevoj ženidbi književnik Antonije Hadžić, tadašnji predsednik Matice srpske i upravnik Narodnog pozorišta, zapisao je: “To je bila prava pesnička ženidba, ženidba po srcu, po ljubavi i milosti.” Zapisano je, takođe, da im je na venčanju bio sav otmeni Novi Sad (Svetozar Miletić, Jovan Đorđević, Jakob Ignjatović…)
Ruža nije bila lepotica i o njoj je “malo slova ostalo”. Ipak, dva najznačajnija srpska pesnika toga vremena imala su vrlo lepa mišljenja o njoj. Đura Jakšić je zapisao: “Bila je nešto malo, lepuškasto, a pritom i lako i lukavo. Znaš, ja to kao moler (slikar) po vizionomiji slutim, a za drugo znaće Kiš” (Đura je Zmaja zvao Kiš Janoš). Laza Kostić, inspirisan Zmajevim odnosom prema Ruži, napisao je: “Nije pesnikov ideal o ženi u živom stvoru od majke rođenom, već u njegovoj duši, u njegovoj zamisli o najlepšoj i najboljoj, najdužnijoj, najljubavnijoj ženi ili devojci. Ona živa je prolazna, promenljiva, može je se čovek i sit nagrliti i naljubiti, može je oguglati. Al’ ova duševna samoniklica ostaje večito. Kad pesnik umre, ona ga otprati. Ona ode s njim na drugi svet, a svoju sliku ostavi živom potonjem svetu u pesnikovoj pesmi.” Smatrao je da je Zmaj Ružu hipnotisao stihovima, da koristi lekarske trikove i da je tako stalno drži u omami.
Zmaj je počeo pisati “Đuliće” odmah pošto ju je upoznao, pisao ih je kasnije kao verenik i srećan muž, a dopunio ih je kada mu se rodio prvi sin. U to vreme, u romantičarskoj poeziji, u modi je bilo stvaranje takozvanih rozarijuma (lat. rosarium, od reči rosa, rosae f. što znači ruža), ciklusa ljubavnih pesama. Kod Zmaja se dogodila srećna slučajnost da se njegova muza zvala Ruža, a on koristi tursku reč gül, koja je njemu, kao i njegovoj publici, možda bila bliža. “Đulići” su, u stvari, dnevnik zaljubljenog pesnika, dan za danom beležene emocije, lepe i nežne. U tom dnevniku, ljubavna strast je sasvim pitoma, bez ičeg romantično žestokog. Zmaj nije opisivao lepotu svoje drage, on je opisao svoja osećanja, raspoloženja i čistu sreću. “Đulići” sadrže veliki broj pesama različitih po formi, obimu i prirodi stiha. Najkraća pesma ima samo četiri stiha, a najduža 48. Ovom ciklusu pripada i ditiramb “Ala je lep ovaj svet” koji na najbolji način oslikava pesnikovo blaženstvo izazvano ljubavlju.
Njihova sreća nije dugo potrajala. Umrla su sva njihova deca, a na kraju, iscrpljena bolešću, 1872, umrla je i Ruža. Tada je Zmaj počeo da piše “Đuliće uveoke”. Kritičari smatraju da su pesme u ovom ciklusu bolje od Đulića, jače po osećanju. U njima je bol i raznovrsna duševna stanja, tako da su i “Uveoci” postali dnevnik, lični roman pesnikov, kao i “Đulići”.
Dodatak:
Zmajevo pismo Ruži iz 1861. i njen odgovor
Mila gospođice Ružo!
Uvek sam se čudio, kad je ko pismo pisao tamo gde bi se rečima izraziti mogao; sad vidim da nisam imao pravo. Sad najbolje vidim da ima stvari, koje se ni rečima ni pismom dovoljno kazati ne dadu, a zatajiti, prećutati — nikako.
Vi, čitajući sad ovo pismo ili ste se namrgodili ili — ili ste se možda malo zastideli osećajući, da vam sasvim nepovoljno nije.
Ako se mrgodite, derite pismo taki, molim Vas; nemojte dalje čitati, — što i da znate gde pomoći ne možete, — poderite ga taki, pa zaboravite, da ste ga ikad dobili, — zaboravite sasvim, — Vi ćete lako — a ja ću kako uzmogu.
Ali ako ga poderali niste, ako ste (ne samo iz ljubopitstva) i na ovu stranu prešli, to sedite, pa mi napišite da li je Ružino srce sasvim njeno, pa ako je — i ako ja Ruži sasvim nemio nisam, ako bih mogao i miliju biti, to mi šaljite brzo to nekoliko reči, da ih poljubim onako, kako se samo evanđelje ljubi.
Da znam da ćete Vi ovo pismo iole rado čitati, pustio bih srcu na volju — ali bih Vam imao toliko pisati i kazati da u Vašu šatulu zaista ne bi stalo.
Od kako znam, cveće sam uvek voleo, zato što je lepo, dobro i nevino, što miriše, što se čovek njime nakititi i ponositi može, — ali nikada još nisam toliko, tako slatko i ozbiljno o cveću mislio i sanjao kao sad, i to o ruži i o ruzmarinu.
Vi ćete možda ovo pismo gospođici sestri, možda i gospoši materi pokazati, — ne marim, ali samo nemojte pre dok mi bez ičijega saveta iz svog srca, iskreno srpski na ovo pismo odgovorite.
U najvećoj hitosti završujem, jer me kola čekaju. Nadam se kad dođem — nadam se mnogo. Bar ću na putu natenani misliti moći, kako Vas je pismo moje rasrdilo ili iznenadilo.
Budite mi zdravi, — sam se čudim od kud sam nehotice pismo ovo poljubio.
5. dek. 1861.
J. Jovanović
***
Poštovani gospodine!
Kad sam Vaše pismo primila, nisam znala jesam li budna ili mi je na snu došlo. Dugo sam se mučila, oću li detinju dužnost prestupiti i bez materinog znanja želju Vam ispuniti, najposle uvažim se uveriti Vas da je srce još sasvim moje, da čije bi bilo, kad sve do sad nisam znala da se može kome pokloniti, — slušala sam više puti, al’ osećala i verovala nisam.
Ruža
Da pogledate tekstove do sada objavljene u serijalu “Muze na Zemlji”, kliknite ovde.
Uroš Pajović voli lepe stvari i lepe ljude. Pogled na svet i odnos prema drugima deli sa dr Hausom. “I am not settling for anything less than everything.”
