Žena koja je inspirisala Salvadora Dalija
Gala je svakako jedna od najznamenitijih muza dvadesetog veka. Ona ne samo da je odigrala najvažniju ulogu u životu Salvadora Dalija, jednog od najznačajnijih i najkontroverznijih umetnika savremenog sveta, nego je gotovo istovetan značaj imala i u životu Pola Elijara, pesnika čija je žena bila u trenutku kada ju je Dali upoznao.
O tom susretu piše i Luis Bunjuel u autobiografskom delu “Moja labudova pesma”: Te žene sam se oduvek klonio, nemam razloga da to krijem. Prvi put sam je sreo u Kadakesu, 1929. godine na međunarodnoj izložbi koja je održana u Barseloni. Došla je sa Polom Elijarom, sa kojim je tada bila u braku. Stanovao sam tada kod Dalija, kilometar daleko od Kadakesa, mesta u kome su oni odseli. Dali mi je uzbuđeno saopštio: “Stigla je jedna božanstvena žena.”
Dali je tada imao 25 godina i toliko je bio fasciniran njenom pojavom da je pokušao da je osvoji jednim čudnim ritualom, svojstvenim njegovom načinu života – sâm o tome piše: Obrijah se ispod pazuha i ofarbah u plavo. Namazah se tutkalom i kozjim brabonjcima, ukrasih vrat bisernom ogrlicom i za uho stavih jasmin.
Sama Gala napustila je Elijara, ali je celog života ostala u prijateljstvu sa njim, o čemu svedoči i njihova prepiska. Elijar joj je čak povremeno slao novac. Ova učiteljica ruskog porekla, rođena kao Elena Ivanovna Diakonova, ne preterano lepa i jedanaest godina starija od Dalija, bila je predmet divljenja i drugih znamenitih ljudi toga doba, poput Maksa Ernesta, Andre Bretona ili Luja Aragona. Istovremeno, ona je izazvala razdor između Dalija i njegovog oca, produbila nesuglasice u tom i inače kompleksnom odnosu, a kao posledicu toga, Dali je bio odbačen od strane oca.
Maks Žerar u biografskom eseju o Daliju kaže: Neka je hvaljen i slavljen dan kada je Dali sreo Galu na jednom od trgova Kadakesa, jer se on tada, srećno blagoslovljen, vezao sa bistrim duhom koji mu je bio dorastao i koji nije gubio dah u dijalogu sa njim (…) Postali su dvojnost čiji mit Dali uvek iznova podvlači: Dioskuri Dali i Gala, Poluks i Helena. Gala je bila ta koja je na sebe preuzela teret za vreme teških godina. Ona je bila ta koja je opominjala na oprez u trenucima opasnosti, kad se Dali predavao svojim strašnim igrama, igri sa svojom podsvešću, igri u kojoj je Dali igrao Dalija.
Ne samo da je stajala u središtu njegovog života, ona je bila u središtu njegove umetnosti. Ona je bitno učestvovala u njegovim teoretsko-estetskim opredeljenima, u izvesnom smislu predvidela je i njegov razlaz sa nadrealistima. Smatrala je da ga njegova snaga mora držati podalje i na istoj udaljenosti od svih pokreta, umetničkih i književnih. On, koji je verovao da je spasilac savremene umetnosti, posle raskida sa nadrealistima napisao je: Tada se posvetih Gali, želeći da blista, trudeći se da bude zadovoljna, srećnija od mene, jer bez nje bi bio kraj.
Takođe, on koji je lansirao tezu “da će umetnost biti jestiva ili je uopšte neće biti”, u tekstu “Deset recepata za besmrtnost“”, 1973. napisao je: Tako sam mogao da ostvarim bar u slici jednu od mojih najdražih želja – da pojedem Galu – biće koje obožavam, da unesem u sebe, u svoj organizam molekule koji se sastoje od nasmejanih holografskih Gala.
Upravo ovakvim izjavama Dali je pokazao da Gala za njega nije bila samo voljena žena i muza; ona je za njega bila čista, ostvarena umetnost. Kao model, prisutna je na mnogim njegovim slikama, i na onoj najvećoj po dimenzijama, pod nazivom Bogorodica od Port Ljigata (La Madonna de Port Lligat).
Gala je umrla 1982. godine, a Dali sedam godina kasnije. Nakon njene smrti on je potpuno izgubio volju za životom i smatra se da je nekoliko puta, neuspešno, pokušavao samoubistvo.
Uroš Pajović voli lepe stvari i lepe ljude. Pogled na svet i odnos prema drugima deli sa dr Hausom. “I am not settling for anything less than everything.”
