U životu Sergeja Jesenjina žene su imale veoma važnu ulogu. Danas se može reći da je imao više velikih i malih ljubavi i avantura, ali da je najznačajniji trag, a možda i najkobniji, ostavila Isidora Dankan, izuzetna umetnica toga vremena, balerina koju danas nazivaju majkom moderne igre, i pobornica ženske emancipacije. Obožavali su je mnogi poznati, slavni i bogati ljudi toga vremena, ali je bila i predmet kritika i odbacivanja. Njen život bio je više ispunjen tugom i gubicima nego srećom. Igra je bila jedino utočište u kome je nalazila potpunu afirmaciju. U igri, oslanjala se na grčku filozofiju življenja, njena je deviza bila Umetnost je život i smatrala je da osnovu života i umetnosti čine ljubav i sloboda. Bila je protivnica klasičnog baleta i govorila je da balet uopšte ne spada u umetnost, ali, najpre preko Stanislavskog, izvršila je uticaj na balet koji je odbacivala.
Amerikanka irskog porekla, čija je majka bila pijanistkinja, Isidora je napustila Ameriku i veći deo života provela u Evropi koja je imala više senzibiliteta za njenu umetnost. U Nemačkoj je stekla nadimak Božanstvena Isidora. Iako su puritanci pokazivali prezir prema njenoj igri, načinu života i odevanja (na sceni ona se pojavljivala polugola, odevena u prozirne velove), od 1904. do 1914. godine živi u trijumfu, slavljena i obožavana i u stalnoj potrazi za ljubavlju. Pisala je: “Od svake ljubavi u mom životu mogao bi se napraviti roman, i sve su se završavale tužno. Uvek sam čekala ljubav koja će se završiti dobro i trajati zauvek.”
Osam puta je posetila Rusiju, posle revolucije proglasila je sebe crvenom, preselila se u Moskvu i tamo otvorila svoju školu. Jesenjina je upoznala 1921. u Petrogradu, u ateljeu slikara Žorža Jakulova. Ušla je, sela na divan, Jesenjin se spustio pored njenih nogu, ona ga je poljubila i, između poljubaca, ona koja je jedva znala desetak ruskih reči mrmljala je: “… zlatna glava … anđeo … đavo!” U tom trenutku, Isidora Dankan je imala 46 godina, a Jesenjin 26. On nije znao ni jedan jezik osim ruskog, ona nije znala ruski, ali te noći rodila se ljubav koja je kasnije bila tragično isprepletana pijankama, sukobima, tučama. On bi je napuštao, a ona je trčala Moskvom, nalazila ga, preklinjala da se vrati, padala na kolena i ljubila cipele koje su je na očigled svih grubo udarale u slabine, dok se ona tužno osmehivala i nežno mu govorila: “Sergej Aleksandroviču, ja te volim!”
Venčali su se 1922. i taj brak ju je samo učinio strašno usamljenom i udaljio je od umetnosti. Pokušavala je da ga odvede u Evropu misleći da će se tamo oboje vratiti umetnosti. I zaista, on u Evropi objavljuje izbor iz svoje poezije, a ona ponovo priređuje koncerte. U tom periodu nastale su “Pesme izgrednika”, koje su objavljene u Moskvi 1923. Dominantne teme ove zbirke su izgaranje, umor, propadanje i neka jeziva intimna tuga zasnovana na erotici i alkoholu, što je, u stvari, odlikovalo ceo njegov život sa Isidorom. Te tonove nalazimo i u knjigama “Kafanska Moskva” (1924), “Pesme o Rusiji i revoluciji” (1925): tragičan razlaz sa ljubavlju, domovinom i sa sâmim sobom, agonija fizički i moralno uništenog pesnika.
U Lenjingradu, u hotelu Angleter, u sobi broj 5, u kojoj je nekada boravio sa Isidorom, u noći između 27. i 28. decembra 1925, Sergej Jesenjin izvršio je trostruko samoubistvo sečenjem vena, vešanjem i gorenjem uz cev za parno grejanje. Isidora je već bila mrtva, nastradala u automobilskoj nesreći u Nici, kada se jedan od njenih omiljenih svilenih šalova upleo u točak i udavio je. Prijatelji, sa kojima je prethodno ručala, kasnije su rekli da je odlazeći rekla: “Zbogom, dragi moji, odlazim u večnost!”
Uroš Pajović voli lepe stvari i lepe ljude. Pogled na svet i odnos prema drugima deli sa dr Hausom. “I am not settling for anything less than everything.”
