Posle borbi kod Tulona i Tilerija, Napoleon Bonaparta je postao komandant francuske vojske u unutrašnjosti. Imao je tada 27 godina i sasvim neočekivano stao je u red najvažnijih ličnosti u Francuskoj toga doba. Bila je godina 1795, Napoleon nešto duže ostaje u Parizu i počinje se pojavljivati u salonima u kojima su značajne uloge imale lepe i pametne žene. Iako nije bio naročito spretan, pri tom niskog rasta, suvonjav, bledog lica i razbarušene kose, Napoleon je živošću svoga duha i svojom energičnošću izazivao veliko interesovanje.
1795. godine, u jednom takvom salonu, Napoleon Bonaparta, general čija je karijera bila u stalnom usponu, upoznao je Žozefinu de Boarne, udovicu vikonta De Boarnea koji je imao značajnu ulogu u Revoluciji, ali je u vreme terora bio giljotiniran. U tom braku imala je dvoje dece.
Žozefina nije bila lepotica niti naročito obrazovana, ali je, ipak, imala je značajnu ulogu u društvu u kome se pojavljivala. Ranije hladan i manje-više ravnodušan prema ženama, Napoleon je odmah bio očaran tom tridesetdvogodišnjom udovicom. Ona sama imala je potrebu da se osloni na čoveka kome se karijera upravo otvarala. Napoleonovi biografi tvrde da ga Žozefina nije naročito volela, navodeći detalj da je pred udaju od svog advokata, koji je poznavao njene prohteve i sklonosti, dobila savet da se radije uda za kakvog liferanta, nego za čoveka koji nema ništa sem sablje i šinjela, ne sluteći da se radi o budućem imperatoru Francuske i čoveku koji će izmeniti granice Evrope. U pismu prijateljici, sâma Žozefina će reći: “Pitaš me da li ga volim. Pa … ne! Osećam li averziju prema njemu? Ne. Ono što osećam je ravnodušnost. To me nervira. U stvari, religiozni ljudi to smatraju najtežim od svih stanja.” Sâm Napoleon osećao je tu ravnodušnost, pa joj, u jednom od mnogobrojnih pisama koja joj je slao svaki put kada su bili rastavljeni, prebacuje: “Da me voliš, pisala bi mi dvaput na dan … Zbogom, Žozefino, za mene si ti jedno neobjašnjivo čudovište!”
Jacques-Louis David - Sacre de l'empereur Napoléon Ier et couronnement de l'impératrice Joséphine dans la cathédrale Notre-Dame de Paris, le 2 décembre 1804 (detalj)
Napoleon i Žozefinavenčali su se 9. marta 1796. godine. Dva dana nakon toga, on je krenuo u pohod na Italiju. Pobede koje je potom postizao bile su njoj posvećene. Njegova vojska smatrala je da je Žozefina donela tu sreću i slavili su je kao kraljicu. Ona je bila srce italijanskog pohoda i pisma koja joj je pisao otkrivaju ljubav i strast čoveka koji pre nje nije ozbiljno voleo i koji je mislio da je u svojoj ljubavnici, a potom i ženi, našao sve ono najbolje i najsublimnije što se u jednoj ženi može naći. Mnogo godina bio je potpuno pod njenim uticajem, a kasnije, kada više nisu bili verni jedno drugom, čak i kada su se rastavili, Napoleon je brinuo o njoj i nastavio da joj piše pisma puna prijateljstva.
1841. godine, na sahrani Napoleonovih posmrtnih ostataka prenetih sa ostrva Sveta Jelena, Viktor Igo je rekao: “On je bio vladalac po genijalnosti, po sudbini i po svom radu. Rodila ga je revolucija, narod ga je izabrao, papa krunisao. Svake je godine širio granice svoje carevine, daleko iza veličanstvenih i potrebnih granica koje je Bog dao Francuskoj. Izbrisao je Alpe kao Karlo Veliki, Pirineje kao Luj XIV, prešao je Rajnu kao Cezar. Sve je u to čoveku bilo izvan običnih razmera i sjajno!” Taj i takav čovek, pored Žozefine voleo je i druge žene. Ali, ni Žozefina, ni carica Marija Lujza, njegova druga žena, nisu ga posetile u toku zatočeništva na Svetoj Jeleni. Učinila je to jedino poljska plemkinja Marija Valevska, s kojom je Napoleon imao vanbračnog sina.
Žozefinini potomci danas se nalaze u švedskoj, danskoj, grčkoj, belgijskoj, luksemburškoj i norveškoj kraljevskoj porodici.
Uroš Pajović voli lepe stvari i lepe ljude. Pogled na svet i odnos prema drugima deli sa dr Hausom. “I am not settling for anything less than everything.”
