Muze su u starogrčkoj mitologiji bile boginje pesništva, umetnosti i nauke. Njihov vođa bio je Apolon. Verovalo se da muze nadahnjuju slikare, muzičare i pesnike, pa se danas reč muza koristi u prenesenom značenju, za onoga ko inspiriše druge na umetničko stvaranje. Prema Hesiodovoj “Teogoniji”, muze su kćeri Zevsa, kralja bogova, i Mnemosine, boginje pamćenja. Ima i drugih teorija: da su kćeri Urana i Geje ili Harmonijine kćeri. Živele su na brdu Helikonu i uveseljavale bogove. Kod Roberta Grejvsa uz reč muse stoji – planinske boginje.
Mnoge starogrčke pesme počinju invokacijom tj. dozivanjem muze, a i “Ilijada” i “Odiseja” takođe:
Gnev mi Boginjo pevaj Ahileja Peleju sina… (Ilijada)
O junaku mi kazuj o Muzo… koji se mnogo naluto razorivši presvetu Troju… (Odiseja)
Muza je bilo devet:
Kaliopa – muza besedništva i epske poezije
Klio – muza istorije
Erato – muza lirske poezije
Euterpa – muza muzike
Melpomena – muza tragedije
Polihimnia – muza religijske poezije
Terpsihora – muza plesa i horskog pevanja
Talija – muza komedije
Uranija – muza astronomije
Muses Sarcophagus, na kojem je prikazano devet muza sa svojim obeležjima. S leva na desno: Kaliopa, Talija, Terpsihora, Euterpa, Polihimnia, Klio, Erato, Uranija i Melpomena.
Grci i Rimljani prikazivali su muze kao predivne žene ravne boginjama. Podizani su im hramovi, a današnji muzeji su tip takvog hrama, nastali po uzoru na hram muza, Museion, koji je oko tri stotine godina pre nove ere podigao egipatski kralj Ptolomej u Aleksandriji, i u kome se čuvalo celokupno blago grčkog pesništva (oko 700,000 svitaka). Taj muzej je uništen, ali se očuvalo ime, kao i sećanje na muze.
U istoriji, pored ovih boginja, bilo je mnogo smrtnih žena koje su nadahnjivale umetnike. Neke su bile njihove životne saputnice, neke samo neostvareni snovi, neke prijateljice ili ljubavnice, neke dostojne, a neke nedostojne značaja i uloge koju su im umetnici pridavali.
Serija tekstova Muze na Zemlji govoriće upravo o njima.
Laura – žena koja je inspirisala Frančeska Petrarku
Ona jedna od najslavnijih žena sveta, iako njeno postojanje ni do danas nije pouzdano utvrđeno. Iako neki proučavaoci Petrarkinog dela sugerišu da Laura u stvarnosti nije postojala, izvodeći to iz mnogobrojnih stihova u kojima se pominje reč l’aura – vetar (kao “Erano i capei d’oro a l’aura sparsi” koji može da znači “kosa joj je bila svud po Laurinom telu” ili “vetar je duvao kroz njenu kosu”), sâm Petrarka poricao je slične tvrdnje, jer su one postojale još u njegovo vreme. Bez nje, stvarne ili izmaštane, nikada ne bi nastalo jedno od najsavršenijih pesničkih dela renesanse i pesništva uopšte. Oko šest vekova vrše se istraživanja, ali Laura i dalje ostaje skrivena u legendi koju je oko nje stvorio sâm Petrarka.
- Laura de Noves
Pretpostavlja se, ipak, da je u liku te muze bila skrivena izvesna Laura de Noves koja se 1325. godine udala za Uga de Sada. Bilo da je reč o toj ili nekoj drugoj ženi, ona je inspirisala Petrarku tokom celog života, nadahnula je njegovo delo na narodnom jeziku, dok odjeka te ljubavi nema u njegovom latinskom stvaralaštvu. Pesnik je pisao da ju je prvi put ugledao u crkvi Sv. Kjare u Avinjonu, na jutrenju 6. aprila 1327. g. Tom susretu posvećen je Sonet br. 61:
Neka je blažen dan, mesec i doba,
Godina, čas i trenut, ono vreme
I lepi onaj kraj i mesto gde me
Zgodiše oka dva, sputaše oba,
Blazene prve patnje koje vežu
U slatkom spoju s ljubavlju mene,
I luk i strele što pogodiše me,
I rane koje do srca mi sežu
Blaženi bili svi glasovi, koje
Uz uzdah i žudnju i suze bez broja
Prosuh, zovući ime Gospe moje;
I blažene sve hartije gde pišem
U slavu njenu, i misao moja
Koja je njena i ničija više…
Tog sudbonosnog dana rodila se ljubav koja je pesnika držala “dvadeset jednu godinu u izgaranju”, sve do Laurine smrti, takođe 6. aprila 1348. Frančesko Petrarka tada se nalazio u Veroni i za njenu smrt je saznao mesec dana kasnije, iz pisma prijatelja. Od tada, ljubav je pesnika “držala dugo godina u suzama”.
U Kanconijeru (Canzoniere), koji sadrži pesme nastale za života gospe Laure i pesme nastale po njenoj smrti, uočavamo ljubav koja je istovremeno idealizovana i čulna. Laura je prikazana i kao nebesko biće i kao izvor strasti. Posle smrti, ona se vraća pesniku u snovima, javlja mu se u onom stanju koje je, nekoliko vekova kasnije, pevajući o svojoj muzi, Laza Kostić definisao kao život “među javom i med snom”.
Kanconijer se sastoji od 366 lirskih pesama podeljenih u dva dela: Za života Madone Laure (In Vita) i Po smrti Madone Laure (In Morte), u metričkoj formi provansalske i italijanske tradicije koju je on doveo do neprevaziđenog savršenstva. Misao o Lauri javlja se i u Petrarkinim “Trijumfima”. Upoređujući njeno mesto u oba ova dela, poznati italijanski pesnik i teoretičar Eros Sekvi (Eros Sequi) je rekao: “Dok je u Trijumfima Laura samo trenutak svetlosti i poezije, u Kanconijeru su veoma retki trenuci u kojima ona nije svetlost velike poezije.”
Uroš Pajović voli lepe stvari i lepe ljude. Pogled na svet i odnos prema drugima deli sa dr Hausom. “I am not settling for anything less than everything.”
