Ponekad ulepšavamo istinu, saopštavamo samo neke njene delove, ili je prećutkujemo i jasno nam je da tu prelazimo granicu i stupamo na teren takozvanih belih laži. Osećamo se loše zbog toga, možda čak gore, nego kad svesno i namerno serviramo potpunu laž – kada verovatno imamo jak razlog da baš tako uradimo. Kad smišljamo bele laži, onda vodimo dug dijalog sa svojom savešću, a kad nešto “masno” slažemo, to je prosto spontano, kao instikt da se odbranimo i pobegnemo. Ali, neke laži su prosto pogrešne informacije, za koje verujemo da su istinite, ili se negde u našoj svesti (i nesvesti) nalaze na granicama i balansiraju po ivicama naših ubeđenja i shvatanja. To onda nisu bele laži, nego psihologija.
Nije laž, dakle, kad dajemo pogrešnu informaciju, jer ne znamo da je ona pogešna, ne pada nam na pamet da bi to mogla da bude i ne preispitujemo je. Ali kad ustanovimo da smo nekoga nenamerno slagali, uopšte se ne osećamo bolje zbog toga što to nije bilo namerno. Osećamo se glupo i naivno.
Kad o nečemu mislimo, nešto percipiramo i doživljavamo potpuno različito, čak suprotno, nego neko drugi, možda ćemo zapeniti u borbi da dokažemo i potvrdimo istinitost svog ubeđenja, a možda ćemo se žestoko preispitivati i sumnjati u sebe. Da li mi lažemo sebe, pa to ne uviđamo, a druga osoba jasno vidi i to što vidi je drugačije od onog što mi vidimo? Ili je druga osoba u zabludi, a mi znamo istinu i ne možemo da dopremo do razumevanja te osobe? Ovo su vrlo frustrirajuće situacije i definitivno se radi o želji da znamo istinu, iako se, sa druge strane, uopšte ne radi o laži. Svako ima svoju istinu, što ne znači da su različite ili suprotne istine – laži. Ovde logika ne važi.
Ispadamo ispaljivači, prevaranti i lažovi kad se predomislimo – obećali smo nešto kad smo mislili da možemo i hoćemo da ispunimo to obećanje, ili nismo mislili ništa, a onda smo uključili mozak, ili su nam ga uključile okolnosti i promenili smo mišljenje. I sada saopštavamo drugoj osobi da smo se predomislili i nije nam svejedno što će ona biti razočarana i smatrati nas nepouzdanim, a možda će i posumnjati da od početka uopšte nismo nameravali da ispunimo obećanje.
Poštovanje konvencija, ljubaznost i pristojnost, često nas stavljaju u situaciju da se osećamo licemerno. Ne iskazujemo svoje mišljenje i ne ponašamo se kako se osećamo, da ne bismo povredili društvena pravila ponašanja i komunikacije. Nismo iskreni. Ali ni to ne znači da smo neiskrene osobe, ili lažovi, nego da iz pristojnosti i svesnosti svog mesta među drugim ljudima, kao i zahteva situacije u kojoj se nalazimo, balansiramo na ivici između dobrog ukusa i licemerja.
