Prećutkivanje ne shvatamo kao laganje, ali ako partneru prećutkujemo da smo ga prevarili, ili da nameravamo da uradimo nešto što on izričito ne odobrava, onda se krećemo po minskom polju belih laži, koje postaje sve crnje i crnje, što duže uspevamo da izbegavamo bombe činjenica. Međutim, ponekad mislimo i osećamo (dakle, izbalansirani smo i sigurni u sebe) da imamo potpuno pravo da neke stvari prećutimo i zadržimo za sebe – zbog svoje sopstvene dobrobiti, a i zbog dobrobiti drugih. Prećutkivanje je ponekad čin velikodušnosti – jednostavno ne kažemo nešto negativno što primećujemo, ali ne uputimo ni lažni kompliment, prosto prećutimo.
Kad kroz šalu nekome nešto stavljamo do znanja, takođe smo na osetljivom terenu. Ako se šalimo sa osobom koja slabo podnosi šalu na svoj račun, a mi baš to želimo da joj stavimo do znanja, znači da nas ta osobina te osobe nervira i da joj to zameramo i želimo da ona to zna i da koriguje svoje ponašanje – ne govorimo joj ništa od toga, dakle, prećutkujemo, ali pronalazimo način da joj kroz šalu to… hmm… pa… nabijemo na nos (nema tačnijeg izraza, ako već pričamo o istini i lažima). Čak i bez cinizma i sarkazma, šala je čest način na koji ljudi jedni drugima stavljaju do znanja da nešto nije u redu, odnosno, luk iz koga ispaljujemo strelice, čija je namena da drugu osobu bocnu, ne tako da odmah reaguje, nego tako da se zamisli i da joj sine. Indirektni načini komunikacije možda nisu tako delotvorni i preporučljivi kao zdrav oblik komunikacije, ali svakako nisu ni zaobilaženje istine, odnosno laganje.
Kad ne možemo da obuzdamo svoju bogatu maštu – a i ne želimo, a ni drugi to ne očekuju od nas, jer tako lepo, zanimljivo, živopisno i duhovito pričamo o raznim događajima – niko nas ne proziva da preterujemo i lažemo. Uglavnom, ako smo tako zabavni, od nas se očekuje da pričamo priče, a podrazumeva se da se “pola baca u vodu”, odnosno, otpisuje nam se na pripovedački žar i talenat. Postoje osobe koje nisu u stanju da jednu stvar dva puta ispričaju na isti način (što je nezgodno, ako treba da svedoče), jer im je to zamorno i njihov živ duh im ne dozvoljava da sami sebi dosađuju ponavljajući se, a postoje i pouzdane osobe, koje uvek na isti način, od reči do reči, pričaju istu priču. Jedni su maštoviti, drugi su precizni – ali ovi maštoviti nipošto nisu lažovi, iako ih često ne shvatamo ozbiljno kad imaju neki problem i kad o nečemu pričaju bez ikakve dramske intervencije.
Traganje za istinom je neizvestan i pipav posao – ponekad nam se učini da smo je našli, poverujemo svim srcem u to, a onda ispadne da smo samo otkrili jedan deo, da nam je neko, nešto (kosmos) servirao delić istine i da moramo i dalje da tražimo i to bez ikakve orijentacije u odnosu na ono što je lažno – iz najšire perspektive gledano, laž uopšte nije suprotna istini, samo je patetičan pokušaj da se istina zaustavi, ućutka, suzbije, ne vidi i ne čuje. Ono što je suprotno istini, jeste iluzija. Ali to je druga priča.
Izvor fotografija: instagram.com/whiskeyandkisses
Aleksina Đorđević
