Vreme od 15 do 17 časova po propisima kućnog saveta vreme je tišine. Deca spavaju, zaposleni se odmaraju posle napornog radnog dana, domaćice posle ručka, tada je zabranjeno skakanje, vriska, glasna muzika i kućni radovi. Čak se ni usisivači ne uključuju. To je vreme za hipnagogičke vizije lenstvovanja, snove dokolice… za momente bez dešavanja, tzv. nomente. A odatle sve počinje! U tim paralelnim svetovima samoća, kada gradovi utihnu, kada su ulice poluprazne; leti zbog asfaltne žege, zimi zbog hladnoća sumraka, to je vreme za eskapizme koji iz dosade kreću da se razvijaju. U tom vremenu Milica slika, to vreme fiksira stvarajući autonomnu, izazovnu, poetiku praznog vremena Milice u zemlji čuda.
Lutke od vazduha, ulje na platnu, 2014.
Njeni tihi momenti preispitivanja svet tranformišu u spektakl realnosti. Arena i Igralište su kao alegorije Dana i Noći. Obe dočaravaju atmosferu trenutka svakodnevice nizom kontradiktornosti. U središtu prazne Arene ležerno je stojeća figura okrenuta leđima posmatraču. Realnost stupa u neizvesnost: gotovo da možemo čuti huk velikog praznog prostora. A on je uvek pun rizika! Iščekivanje je zamenjeno ravnodušnošću koje stvara balans. Protagonista ne pristaje na kompeticiju, na telo predstavljeno kao objekat spreman za promenu. Arena je istovremeno ulaganje u telo i izlaganje istog.
Igralište je noć, mrak modernizacije u neželjenom opsegu, zapušteno, poplavljeno dečije igralište koje iz pozicije posmatrača liči na industriju na reci. Društveno dobro! Efemernost prizora naglašena je i koloritom. Žuta boja tematski fiksira nespokojstvo prizora, dok usamljenost figure u prvom planu uvlači u sebe pogled drugog.
Najbolji pogled rezervisan je za pilote. Sva nebeska prostranstva, zemljina zakrivljenja, svaštavila i ništavila oblaka Milica zatvara u podzemlje, u lučno zasvedenom prostoru praznog hangara ili metroa. Sveobuhvatnost je naglašena pogledima figura koji zahvataju prostor punog kruga. Milica ovim prizorom spaja najbliže i najdalje. Kao da se igra žmurke! Piloti na nebu sve vide, piloti pod zemljom ne vide ništa, piloti vide sve, jer gledaju u svim pravcima. Najbolji pogled tako dobija ritam putovanja u unutrašnjost vremena.
Morska sirena, ulje na platnu, 2014.
Zna se da Zemlja će pripasti jedino onima koji žive od sila kosmosa.
Morska sirena je zapravo muškarac koji sedi na barskoj, drvenoj stolici u staroj istanbulskoj cisterni. Rodni stereotip o zavodljivim sirenama i zavedenim mornarima ovde je zamenjen univerzalizmom: we are all made of stardust, svi smo mi sirene… Blago pognuta muška figura okrenuta leđima pritisnuta je opštim bremenom zaborava u napuštenom prostoru. Voda nosi u zaborav, pusti neka voda nosi u zaborav…
Najbolje je što se može učiniti kada je čovek na ovom svetu, zar ne, to je da iz njega izađe?
Spreman na skok, ulje na platnu, 2014.
Raskrsnica je prilika za saučesništvo, čak i ako je usred pustoši. Iako ovo nije legenda o Robertu Džonsonu, čuje se Misisipi delta bluz. Pred nama je enigmatični susret dve krajnosti: muške figure u paradnom oficirskom odelu lake konjice i devojke sa cegerom u pustoj beskonačnosti sa putokazom. Mladić je zakoračio na poslednji žuti stepenik, a ženska figura gleda na gore. Procesi koji se odvijaju u krajnostima ovde vode ka balansu. To je pogled uvis, ka onom zadnjem što omeđuje svet.
Zverinjak, ulje na platnu, 2014.
Na slici Spreman na skok pogledi su upravljeni na dole. Opet, akcentovanjem žutom bojom Milica izaziva titraje između nepomičnih, sivih nasukanosti. Univerzalni vojnici svakodnevice, brodolomnici života, otpušteni iz cirkusa, raspušteni, sklonjeni, posmatrači i posmatrani… svi su veoma pažljivo suprotstavljeni, u paradoksima istovremenosti. Odsutnosti su kondenzovane, vreme je usporeno do zaustavljanja.
To je vreme kućnog reda, od 15 do 17 časova. Mi smo tu. Tu na kineskom znači usamljen.
Jelena Spaić
