Biti zaljubljen, složićemo se svi, najlepši je osećaj ili, još bolje, stanje koje čovek može da doživi. Ako pogledamo samo na trenutak, psihofizičko stanje organizma pre svega utiče na poboljšanje raspoloženja, podiže samopouzdanje i duševnu satisfakciju. Takođe, pojačano lučenje hormona utiče i na našu fizičku izdržljivost, veću odlučnost i hrabrost. Upoznavanje, produbljivanje odnosa sa novom personom povlači za sobom niz pozitivnih promena, tako da i okolina uživa u čarima naših osećanja.
Zašto su onda monogamija, pružanje ljubavi izgubljeni pojmovi? Šta bi sa dostizanjem onog iskrenog “Volim te”?
Ljubav danas ima veliku cenu. Obično košta nekoliko dobrih bundi, skupih cipela, markiranih torbi sa rokom trajanja onoliko koliko bankovni račun ima nula.
Ljubav nema cenu, niti merač, niti brojač. Nju ne čini datum u mesecu kada se ispoliramo kao stari fijaker,slikamo i označavamo na društvenim mrežama uz srceparajući opis. Ona zaslužuje mnogo više. Nju čine uzdasi, poljupci, poverenje. Tera nas da svaki dan živimo kao trenutak, punim plućima, ne razmišljajući o tome šta nas čeka. Navodi nas na smeh i suze, surovu ozbiljnost i sladak greh. Ume ponekad da iznervira, izbaci iz takta, zaboli, ali put do zvezda je trnovit. Međutim, iskrena ljubav nikad ne zabada nož u leđa, ona je pokretačka snaga ovozemaljskog sveta, još uvek neotkriveni perpetuum mobile (a tako je očigledno).
