Sva tragičnost ljudskog života može se smestiti u prostor između potencijala i stvarnosti. Neuspele ljubavi, izdaje, propasti bogatstva, rasturene porodice, sve katastrofe koje prate ljudske živote i prave od njih priče, pesme, romane, drame koje se ponavljaju u raznim verzijama i varijantama, nalaze se u onom „mogli smo“ ili „samo da smo“ ili „trebalo je“ …
Gubitak, tragedija i katastrofa nisu kazna za neuspeh – to je samo naličje onog što je moglo biti. A možda zbog sveg tog traćenja potencijala, zbog emotivnog i mentalnog sunovrata na toliko nivoa, zbog naboja bola i žaljenja – imamo umetnost. Ona kanališe sve ono što smo mogli da zamislimo i za čim smo žudeli, ali nismo uspeli da ostvarimo.
View this post on Instagram
Međutim, propale potencijale na dnevnom nivou obično ne transcendiramo. Ne pomislimo, dobro, ovo me nečemu uči, kad se zaglavimo u najsporijoj saobraćajnoj traci, u koju smo se ubacili jer nam se činilo da je najbrža. Ne smejemo se sebi što smo završili nervirajući se i besneći, baš kao što su se nervirali i besneli oni koje smo maločas sumanuto preticali i ispred kojih smo se agresivno gurali da bismo zauzeli mesto u „najbržoj“ traci. Ne pomislimo, pa dobro, ne mogu da stignem brže, ali mogu da uživam u muzici i ne pojačamo muziku i ne pevamo na sav glas, nego škrgućemo zubima, udaramo po volanu i ne možemo da prežalimo minute koji promiču i pretvaraju se u još jedan sat života izgubljen u frustraciji i besu.
Kad nas loše ocene na intervjuu za posao, kad zabrljamo prezentaciju, kad otkrijemo da nas je partner lagao ili prevario, ne sednemo za klavir da komponujemo pesmu, ne napišemo novelu i ne naslikamo suncokrete, kako bismo kanalisali svoja osećanja, nego jednostavno plutamo preplavljeni osećanjima (i osećamo se kao ono što pluta po kanalizaciji).
Mozak nam nije programiran tako da kratko procesuira i bira najbolju opciju. Zapravo, tako bi radio kad ne bi bio programiran. Ali jeste. I, zato, beskrajno obrađujemo emotivne sadržaje, utiske i informacije svih vrsta. Vrtimo ih ukrug, besomučno, kao u centrifugi. I ne nalazimo optimalna rešenja, ne pravimo proboj, ne koristimo svoj pun potencijal, jer je lakše besneti, žaliti se, verovati da smo ukleti, da nam se ne da, ili da su krivi drugi ljudi i okolnosti. Još je i najgore kad nas obuzme sopstvena krivica – i mi nastavimo, opterećeni osećanjem krivice, da se udaljavamo od svog potencijala za slobodu, rasterećenost, spontanost…
