Mozak, sa svojim programima, uči da izbegava svaku situaciju u kojoj bi potencijalni dobitak mogao da bude izgubljen. Što je veći potencijal dobitka, veća je naša averzija i otpor. I to je osnovni razlog zbog koga nikada ne iskoristimo svoje potencijale, ne razradimo svoje talente, ne ostvarimo svoje snove. Kad ne bismo verovali da imamo šta da izgubimo, ne bismo imali čega da se držimo. A najgori gubitak je onaj koji nismo iskusili, već od njega strahujemo. Možemo imati najbolji posao na svetu – ali šta ako mu nismo dorasli, ako se ne pokažemo, ako ne uspemo i izgubimo ga? Možemo imati najboljeg partnera i najveću ljubav, ali šta ako nas prezre, prevari, ostavi, ako se pokaže da mu je nešto važnije od nas, ako umre? Naši programi su sebični na najsitniji način – oni štite naš ego, naše osećanje samovažnosti, naš ponos.
View this post on Instagram
Bolje je imati, pa izgubiti, nego nikada nemati, kažu mudri. Ali oni su to doživeli, oni znaju, suočili su se sa gubitkom, dok mi nastavljamo da se suočavamo sa fantomom gubitka, odnosno, da od njega bežimo i krijemo se, zatvarajući kapije svog potencijala, dozvoljavajući sebi da se izrazimo i ostvarimo samo pomalo, onoliko koliko nas neće ostaviti potpuno ogoljene, izložene i odbačene, ako ostanemo bez toga, ili, jednostavnije rečeno, onoliko koliko možemo da podnesemo, koliko možemo da ugradimo u svoj zaštitni sistem, u svoju zonu komfora.
Možemo tako celog života. Možemo doći do onog „eh, da sam tada…ali, sad je kasno“ ili „sve je moglo da bude drugačije, samo da sam…“, a to je perspektiva iz koje jasno vidimo sav svoj nepotrošeni potencijal, sav materijal koji nam je dat, a od kog ništa nismo skrojili i napravili i koji je ostao u restlovima, u rinfuzu i pretvorio se u otpatke. Kad stvarnost dođe do kraja, potencijal više nema nikakvu snagu i značaj. A nema ni tragedija ljudske gluposti, uobraženosti, nesigurnosti i straha.
Možda nam svest o tome da ćemo svakako stići do kraja, kada više ništa nije važno i kada sve što je moglo, a nije, nestaje zajedno sa nama, može pomoći da smanjimo prostor između potencijala i stvarnosti. Da postanemo kanal ostvarenja, tok, od izvora do ušća, onako kako je priroda i zamislila. Samo treba da isključimo programe u mozgu.
Naslovna fotografija: instagram.com/federicola
Brankica Milošević
