Sudija svira za kraj poluvremena. Uroš skače sa fotelje i, sa rukom stegnutom u pesnicu a la Ana Ivanović, leti ka kompjuteru da proveri ostale rezultate. Miloš se iskrada sa sofe i prilazi prozoru. Zvoni mu telefon. Prevrćem očima jer znam ko je. Milena, najposesivnije stvorenje na planeti. Na planeti? Neeeeee, u univerzumu! I ne samo da je posesivna nego je do zla boga dosadna i glupa! Ali to je moje mišljenje i ja tako pričam ”jer je u stvari ne poznajem”. Ostali u društvu mudro ćute i nikada ne komentarišu. Zato su oni kul likovi dok sam ja isfrustrirani kreten. Tako bar kaže Milena. Pa dobro, možda i jeste tako. Ali ako se isfrustriranost i kretenizam ne svidjaju gluposti i dosadi onda priznajem: ”Kriv sam po svim tačkama optužbe!”
Odustajem od Miloša, neka ga, neka cvrkuće, nisu se čuli još od onog ofsajda u dvadesetom minutu. Okrećem se Igoru i shvatam zašto sam toliko nadrkan celo veče. Ne znam kako da počnem.
”Je li, mačoru, kako ljubav? Brinem se za tebe, Dušica te ni jednom nije zvala večeras. Vidiš kako Milena…”
”Hahahaha, ne brini. Sve je ok. Ubija se od posla ovih dana. Neka frka na poslu, jebem li ga.”
”Aha.”
”Mada uhvate je s vremena na vreme bubice.”
Razmišljam o nabildovanoj bubici od metar i devedeset sa kojom sam je jutros video na Adi. U sred bela dana, vaćare se u kafiću, zašto i ne bi? Svako će pomisliti da su zaljubljeni par koji se malo zaneo. Međutim, ja vidim devojku svog najboljeg druga i nekog mamlaza koji joj grize vrat i vrši opšti telesni pregled rukama. Tip je zajebao i hobotnicu Pola sa svojim lepljivim pipcima. Stojim na biciklističkoj stazi pored kafića i razmišljam da li da se okrenem i jednostavno odem. Ipak, ne mogu, bar toliko dugujem Igoru. Uporno čekam da me vide. On me prvi primećuje, mršti se na mene: “Je li, dečko, imaš neki problem?”
Dušica, ugledavši me, postaje bleda kao smrt i ispušta tihi krik.
Odgovaram hobotnici: “Imam, ti si problem!”
“Molim!?” Ustaje i kreće ka meni.
Ona ga zaustavlja: “Nemoj, to je Igorov drug!”
Nabildovani zastaje i ceri mi se izazivački. Dobijam želju da ga nečim odalamim po glavi. Dušica gleda u zemlju i drži se rukama za glavu…
Vraćam se na Uroševu sofu i razgovor sa Igorom.
”Kakve ženske bubice?”
”Ma gluposti, te ‘voliš li me još uvek?’, te ‘ako si se ohladio reci mi, ne zavlači me’ i tako…”
Ćutim i ne znam šta da kažem. Hteo bih da viknem: “Bubice moje dupe! Zar ne vidiš da te zajebava! Video sam je jutros na Adi, vaćari se sa nekim nabildovanim kretenom!” A opet nemam snage za to. Poznajem Igora, to će ga slomiti. Jebote, zar je moguće da nije ništa primetio? Ili možda jeste? Koliko to uopšte traje? Šta je razlog?
”Hm, sumnjiv si mi. Osete žene kad nešto muljamo, imaju nos za to. Mora da si nešto zajebao.”
”Ma jok bre, jesi li poludeo? Štaviše…”
”Šta?”
”Ma ništa, zaboravi.”
”Eh, pa reci sad! Ne zajebavaj!”
”Pa, nešto sam razmišljao, sa njom sam već četiri godine.”
Ne svidja mi se kuda ovaj razgovor vodi.
”Ima toliko?”
”Da, vidiš kako vreme leti. I jebem li ga, znači četiri godine, oboje radimo. Možda je i vreme.”
Neće valjda!
”Možda.”
”Mislio sam ovih dana da je pitam.”
Neeeeeeeee!
”Super, drago mi je zbog tebe.”
”Ne deluješ tako.”
”Ma ne, mačorčino, naravno da mi je drago. Samo sam malo umoran, ceo dan sam vozio bicikl.”
U tom na ekranu voditelj najavljuje drugo poluvreme. Uroš skače na fotelju:
”Ajmo, Lajoneleeeee, još samo jedan gol!”
Miloš lagano završava razgovor: ”Da, da, naravno. I ja tebe! Hoću, Uroša i Igora. Dobro, ljubim te.”
Igor se samozadovoljno smeška: ”I to ti je to, moj druškane. Žena, deca, kamioni, avioni.”
Tonem u sofu i osećam kako glava počinje ludački da boli. Razmišljam o Dušici i telefonskom razgovoru koji smo tog popodneva vodili. Molila me da Igoru ne kažem ništa. Klela se da je nabildovani samo prolazna stvar, malo više od običnog flerta. Eto, obećava da neće više…
I sada sve je na meni, ja i niko drugi treba da odlučim o Igorovoj sreći. Ako mu kažem istinu to će biti katastrofa jer, zaboga, posle svakog raskida oporavljao se nedeljama. Ovo sa Dušicom će ga ubiti. Koliko je samo puta rekao za nju: “Ona je ta!” A, opet, ako prećutim, kakav sam ja to prijatelj u stvari? I šta ako ona nastavi, a nastaviće sigurno, i on to jednog dana sazna? Šta će tada biti sa njim? Šta će biti sa našim prijateljstvom?
Počinje peti minut drugog poluvremena. Ne ekranu momci u crveno-plavim dresovima skaču jedni na druge.
Uroš je u ekstazi: ”To Lajoneleeeeee, to majstoreeeee!”
Milošu ponovo zvoni telefon, Igor mi namiguje i smeška se. Pravim neki glupi izraz lica koji treba da liči na osmeh. Strepim od kraja utakmice.
Željko Marjanović: U konstantnoj potrazi za Nedođijom, večiti dečak, sanjar, optimista. Nepokolebljivo uveren da će osmeh spasiti svet.
