Uživljavamo se u ulogu žrtve
Verujući da smo nesrećni, baksuzni, nepoželjni, da nikome nismo potrebni i da nas niko ne voli i ne razume, preuzimamo ulogu žrtve i u nju se uživljavamo, kao da nam je to jedini izlaz – način da nađemo sebe, da se identifikujemo sa nekom pozicijom u životu. I to nam baš dobro ide.
Stalno očekujemo loše ishode
Iako čekamo bolje sutra, zapravo ne očekujemo da nam se stvarno desi nešto dobro, jer smo duboko ogrezli u osećanje nezadovoljstva – toliko da negujemo i gajimo konstantni pesimizam.
Žalimo se i kukamo
Neko je uvek kriv za naše stanje i smatramo da imamo razloga da se žalimo. Krive su okolnosti, politika, porodica – na kraju, svako je kriv osim nas. Ne vidimo koliko je to nerealno, iako nam ljudi govore da se trgnemo, da prestanemo da kukamo i da nešto učinimo.
