Preuveličavamo sve loše što nam se događa
To postaje naš način života – prosto uživamo da razmatramo svoju nesreću i usput preuveličavamo i dodajemo dramatiku svemu što nam se dešava (ili što u potpunosti izostaje, jer nam se ne dešava ništa, pošto smo sebe izolovali od drugih, pretvorili se u žrtvu i samo čekamo da se nešto desi).
Ne preduzimamo ništa
Svaka promena, iako priželjkujemo promene nabolje, postaje težak i naporan izlet van naše zone komfora (a to je naše stanje nesreće), koji izbegavamo da preduzmemo. Stvari će se nekako razrešiti i bez našeg uticaja. Zapravo smo uplašeni i ustuknuti i ne verujemo da možemo da upravljamo svojim životom. Odbacujući odgovornost za to kako se osećamo i kako živimo, odbacujemo i moć da nešto učinimo i promenimo.
Svima je bolje nego nama
U takvom luzerskom stanju i stavu, počinjemo svima da zavidimo i da mrzimo ljude – jer svima je bolje nego nama. Lako je njima, oni imaju, oni mogu, njima su dali, pratila ih je sreća… Kad bi se dodeljivale neke nagrade u oblasti mizerije i nezadovoljstva – verovatno bi nam i ta nagrada izmakla, jer nam baš ništa ne ide u životu.
Izvor fotografija: instagram.com/cosmo.woman
Brankica Milošević
